Dva kupca ulaze u isti supermarket sa potpuno identičnim spiskom namirnica. Naizgled, jedina razlika je u tome što prvi u kolica stavlja isključivo proizvode sa zvaničnom "organskom" etiketom. Na kasi, međutim, sledi hladan tuš - sveukupni račun za organsku korpu bio je čak 72,4 odsto veći.
Organska salata koštala je duplo više od obične, dok su borovnice prešle granicu luksuza.
Ono što je pre nekoliko decenija osmišljeno kao plemenit pokret i pouzdan standard za zdraviju ishranu, danas se pretvorilo u industriju vrednu preko 70 milijardi dolara. Međutim, istraživanja na terenu pokazuju surovu realnost: sistem koji je trebalo da štiti prirodu i male proizvođače, danas nagrađuje isključivo mega-korporacije, dok male farmere gura na ivicu egzistencije.
Zašto je organska hrana toliko skupa?
Odgovor leži u ekstremno komplikovanim i skupim metodama proizvodnje.
Na primer, velike organske farme poput "Wholesome Family Farms", koje snabdevaju gigante kao što je "Whole Foods", ulažu više od 5,5 miliona dolara u visokotehnološke staklenike samo da bi fizički sprečile insekte da priđu paradajzu ili krastavcima. Održavanje samo jednog ovakvog staklenika godišnje košta 55.000 dolara.
U klasičnoj poljoprivredi, ako se pojavi zaraza, farmer poprska njivu jakim pesticidom, i iako ne sme da bere rod nedelju ili dve, usev je spasen. U organskoj proizvodnji, to je zabranjeno.
Zamena za hemiju su prirodni predatori (poput osica koje napadaju belu mušicu) i konstantno ručno nadgledanje, što troškove radne snage podiže za 10 odsto. Ako prirodna odbrana zakaze, ceo rod ide na deponiju i sve kreće ispočetka. Zbog svega toga, organski prinosi su znatno manji, a troškovi proizvodnje veći za 20 procenata do 25 odsto u startu.
Sertifikacija
Da bi poljoprivrednik dobio i zadržao zvanični državni zeleni pečat (poput USDA Organic), mora da prođe kroz rigorozne godišnje inspekcije i plati astronomske takse. Prosečni godišnji troškovi sertifikacije skočili su skoro duplo za poslednjih nekoliko godina, a velike kompanije troše i do 35.000 dolara godišnje na administraciju.
Za mega-farme koje beleže prihode od preko 100 miliona dolara, to je kap u moru. Za male, porodične farme, to je ozbiljan trošak.
Slikovit primer su Hari i Suzan Džons, vlasnici male plantaže borovnica u Pensilvaniji. Kada su 2021. godine prešli na sertifikovani organski uzgoj, prodaja im je skočila, a kupci su bili oduševljeni.
Međutim, godišnji trošak sertifikata od 1.400 dolara počeo je da im "jede" kompletan profit. Godine 2024. doneli su tešku odluku - odustali su od zvanične državne sertifikacije.
Iako i dalje koriste isključivo prirodna đubriva i organske sprejeve na bazi zemljišnih gljiva, zakon je nemilosrdan:
"Sada zakonski ne smemo da upotrebimo reč 'organsko' ni na jednom pakovanju, ni u jednoj reklami, niti u promociji", objašnjava Hari.
Pošto nemaju pečat, primorani su da spuste cene i prodaju isključivo lokalno, na kućnom pragu, svesni da verovatno nikada neće povratiti novac koji su uložili u zemlju. Mali farmeri okreću se alternativnim, ekološkim pokretima kao što je "Certified Naturally Grown" (Sertifikovano prirodno uzgajano).
Ovaj model funkcioniše po istim strogim pravilima kao i državni organski program, ali kontrolu vrše sami farmeri jedni drugima. Trošak je drastično manji - oko 350 dolara godišnje umesto nekoliko hiljada - što malim proizvođačima omogućava da prežive, a kupcima daje garanciju da kući nose čistu i zdravu hranu.
Sve u svemu, organska hrana nije skupa samo zbog marketinga, već i zbog zahtevnijeg načina proizvodnje, manjih prinosa i skupih procedura sertifikacije. Ipak, dok veliki proizvođači lakše podnose te troškove, mali farmeri sve češće traže alternativne modele kako bi opstali na tržištu. Zato se iza više cene organske hrane ne krije samo kvalitet proizvoda, već i složen sistem u kojem najveći teret često snose upravo mali proizvođači.
BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.
Komentari (0)