Drugačiji stav - Kina i Rusija su pobednici mirovnog sporazuma u Iranu

Vašington je, insistiraju, bezbedniji sa ovim sporazumom nego bez njega. To je privlačan argument. Ali je pogrešan.

Ono što za sada znamo deluje kao greška

Puni tekst ovog sporazuma još nije objavljen. Međutim, obrisi onoga o čemu se pregovara već su vidljivi, a ono što pokazuju nije strateško preusmeravanje u korist Amerike, već spremnost administracije Donalda Trampa da legitimiše Islamsku Republiku, garantuje njen opstanak i prihvati realnost režima koji trenutno slavi svoju sposobnost da najmoćniju državu sveta primora na diplomatsko popuštanje.

Teheran nije došao za pregovarački sto iz pozicije slabosti. Došao je nakon što je pretvorio Ormuski moreuz u geopolitičko oružje, nakon što je izdržao američke i izraelske vojne udare i pokazao sopstvenom stanovništvu, ali i svetu, da može da natera Vašington da ustukne. To nije pozadina sporazuma koji unapređuje američke interese. To je pozadina kapitulacije predstavljene diplomatskim jezikom, a ta razlika biće od ogromnog značaja za ono što sledi.

Islamska Republika ne slavi zato što je napravila bolne ustupke. Slavi zato što nije morala. Kakva god tehnička ograničenja na kraju bila sadržana u tekstu sporazuma, strateška poruka je već poslata. Režim koji je trebalo da bude bačen na kolena politikom maksimalnog pritiska, vojnim udarima i međunarodnom izolacijom, izašao je iz ove situacije sa netaknutom vlašću, potvrđenim narativom i očuvanim uticajem.

Njegovi lideri će svom stanovništvu, ali i svim regionalnim akterima koji posmatraju razvoj događaja, govoriti da su se suprotstavili Amerikancima i pobedili. U valuti bliskoistočne geopolitike, to vredi više od bilo kakvog sporazuma o centrifugama za obogaćivanje uranijuma.

Loš sporazum

Bez obzira na sitna slova ugovora, vredi razmotriti kakve će posledice ovaj sporazum imati u praksi.

U međunarodnom sistemu u kojem moć određuje državne interese i savezništva, Trampova želja da obezbedi sporazum koji Islamskom režimu pruža jasan put ka opstanku, čak i po cenu napuštanja Izraela i zalivskih država izloženih iranskim balističkim raketama, gurnuće ključne partnere iz Persijskog zaliva bliže Teheranu.

Normalizacija odnosa između zalivskih zemalja i Izraela, jedan od najvažnijih strateških procesa poslednje decenije, postaje teže održiva ukoliko Rijad i Abu Dabi budu primorani da sami procenjuju gde se završava američka lojalnost. Reč je o vladama koje su svesno uložile politički kapital u američku sposobnost da ostane prisutna i pouzdana sila u regionu. Ovaj sporazum ih tera da ponovo izračunaju rizike.

Palestinski sukob, umesto da se približi rešenju, mogao bi da bude dodatno produžen, jer će regionalni akter koji je najposvećeniji sprečavanju mira dobiti garanciju opstanka. Arhitektura koju je Vašington godinama gradio ne može da preživi sporazum koji nagrađuje silu najodlučniju da je sruši.

Pravi pobednici: Rusija i Kina

Dobitnici ovog rata nisu samo na Bliskom istoku.

Rusija i Kina među najvećim su korisnicima njegovih posledica. Moskva će moći da nastavi i intenzivira napade na Ukrajinu koristeći iranske dronove i rakete, bez pritiska koji je trebalo da oslabi sposobnost Teherana da ih isporučuje.

Kineska ekonomija, s druge strane, profitiraće od nastavka uvoza iranske nafte po cenama znatno nižim od tržišnih.

Takav razvoj događaja otvara put produženom ratu u Ukrajini i ohrabruje agresivnije ponašanje prema Tajvanu. Sporazum koji stabilizuje Iran pod ovim uslovima ne stabilizuje svet. On preraspodeljuje uticaj u korist svih aktera koji žele slabljenje američke moći, a ti akteri već dobro razumeju šta su dobili.

Problem kredibiliteta

Tu je i pitanje kredibiliteta – najtrajnije valute u međunarodnim odnosima i one koju je najteže povratiti kada se jednom izgubi.

Trampova spremnost da omogući Iranu obnovu mreže posredničkih terorističkih grupa, razvoj balističkog raketnog programa i nastavak nuklearnih ambicija bez ozbiljnog odvraćanja, poslaće jasnu poruku i protivnicima i saveznicima da Vašington više nema volju da dosledno sprovodi svoje bezbednosne obaveze.

Takvo slabljenje kredibiliteta bilo je vidljivo i pre završetka pregovora. Kada su iranske balističke rakete pogodile međunarodni aerodrom u Kuvajtu, administracija Donalda Trampa umanjila je značaj incidenta, ocenjujući da napad nije bio dovoljno velik da bi zahtevao američki odgovor.

Partneri iz Persijskog zaliva pažljivo su registrovali tu tišinu. Režim koji može da bombarduje civilni aerodrom u susednoj zemlji, a da pritom ne izazove reakciju Vašingtona, naučio je nešto važno o granicama američke odlučnosti – i vrlo verovatno će te granice ponovo testirati.

Gde je napravljena greška

Jedna stvar mora biti jasna. Greška nije bila u pokretanju rata protiv iranske nuklearne i vojne infrastrukture. Greška je bila u tome što taj proces nije doveden do kraja, što se popustilo pred kratkoročnim pritiscima poput Svetskog prvenstva u fudbalu, blagim rastom cena nafte i senkom predstojećih izbora za Kongres.

To nisu strateški proračuni. To su politički refleksi, a Islamska Republika ih veoma precizno prepoznaje.

Tvrdnja da su se američki i izraelski interesi jednostavno razišli pogrešno tumači nedostatak odlučnosti kao strateško preusmeravanje. Vašington nije bezbedniji zato što je izabrao prilagođavanje umesto čvrstog stava. Naprotiv, postao je ranjiviji, kao i svi njegovi partneri koji su verovali da će američke bezbednosne garancije nešto značiti kada bude najvažnije.

Neuspeh da se prevaziđe taj pritisak možda će doneti kratkotrajnu tišinu. Ali će svet učiniti opasnijim mestom.

BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027: