Time Kremlj pretvara budući razvoj zemlje u njenu trenutnu vojnu snagu, kaže Erik Rudenšild, bivši direktor za Centralnu Aziju u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD.
Rudenšild je tu poziciju obavljao četiri godine pod predsednicima Donaldom Trampom i Džoom Bajdenom, a sada je viši saradnik u Centru za kaspijsko političko delovanje u Vašingtonu.
U svojoj analizi, on upozorava da se diskusija o Rusiji prečesto svodi na dve suprotstavljene, ali podjednako pogrešne pretpostavke: da je njen ekonomski kolaps neizbežan ili da otpornost zemlje dokazuje da su sankcije propale.
Po njegovom mišljenju, sporiji i dugoročniji proces je važniji: Rusija preživljava trošeći upravo one resurse na kojima počiva njena buduća moć. Iluzija moći ratne ekonomije
Rusija i dalje može da proizvodi oružje, regrutuje vojnike, izvozi energiju i trpi gubitke koji bi ozbiljno destabilizovali mnoge druge zemlje. Međutim, to ne znači da njena ekonomija postaje zdravija ili jača.
Kremlj je preorijentisao veliki deo ekonomije ka vojnim potrebama. Odbrana i bezbednost sada čine između 40 i 50 procenata federalne potrošnje, prema analizi, i skoro desetinu bruto domaćeg proizvoda.
Takva potrošnja podržava zvanične stope rasta, ali proizvodnja granata, oklopnih vozila i vojnih sistema ne stvara trajni prosperitet. Novac ide na robu koja se uništava na bojnom polju, a ne na infrastrukturu, tehnologiju ili povećanje produktivnosti civilne ekonomije. Istovremeno, vojna industrija privlači radnike višim platama.
Civilne kompanije stoga moraju da povećaju plate kako bi zadržale zaposlene, iako često nemaju produktivnost da opravdaju takvo povećanje troškova.
Rudenšild smatra da kao rezultat toga ruska ekonomija sve više liči na sovjetsku: na površini pokazuje visoku proizvodnju, ali se oslanja na državne porudžbine, ograničenu konkurenciju i ciljanje političkog kapitala. Država se zadužuje sama od sebe.
Način na koji Rusija finansira rat je posebno zabrinjavajući. Država izdaje obveznice, banke ih kupuju, a centralna banka obezbeđuje finansijskom sistemu likvidnost potrebnu za nastavak ovog procesa.
Rusija tako, pojednostavljeno, dozvoljava sopstvenim bankama da pozajmljuju novac državi, koja ga zatim troši na rat. To nije bukvalno nekontrolisano štampanje novca, već mehanizam stvara zatvoreni krug koji povećava inflatorne i finansijske rizike.
Do aprila 2026. godine, likvidna sredstva ruskog Fonda nacionalnog blagostanja, glavne fiskalne rezerve Moskve, pala su na manje od trećine predratnog nivoa. Istovremeno, prema podacima koje je autor naveo, prihodi od nafte i gasa bili su oko 45 odsto niži nego godinu dana ranije.
Nizak javni dug znači da je neposredni bankrot države malo verovatan. Ali rat se sve više finansira zaduživanjem, inflacijom i pritiskom na regionalne budžete, umesto prihodima od energetskih izvora i prethodno akumuliranih rezervi.
Građani i preduzeća osećaju cenu
Posledice ratne ekonomije sve su vidljivije u svakodnevnom životu. Više od polovine anketiranih ruskih kompanija prijavilo je pad prodaje, dok dugovi građana i broj neplaćenih kredita rastu.
Prema analizi, više od pola miliona Rusa je 2025. godine proglasilo lični bankrot. Mala i srednja preduzeća beleže stagnaciju ulaganja kakva nije viđena od pandemije koronavirusa.
Dodatni udarac dolazi od ukrajinskih napada na rafinerije, skladišta goriva, logističke centre i drugu infrastrukturu. Njihov značaj nije u tome što će jedan pogođeni objekat odlučiti rat, već u kumulativnim troškovima popravki, zaštite i izgubljene proizvodnje.
Za razliku od finansijskih sankcija, koje se ponekad mogu zaobići, fizičko uništavanje proizvodnih pogona zahteva novac, vreme, stručnjake i opremu.
Rusiji nedostaju ljudi, ne samo novac
Jedna od najvećih slabosti ruske ekonomije postao je nedostatak radnika. Milioni ljudi su preusmereni u odbrambenu industriju, mobilisani u vojsku ili su pobegli iz zemlje. Procenjuje se da je od početka invazije emigriralo do milion Rusa, među kojima je nesrazmerno veliki broj mladih, obrazovanih i ekonomski produktivnih ljudi. Malo je verovatno da će se mnogi od njih vratiti.
Rudenšild upozorava da Rusija može da stvori dodatne rublje, ali ne može tako brzo da stvori kvalifikovane mašiniste, inženjere, elektronske komponente, kuglične ležajeve ili sisteme aviona.
Glavno ograničenje, dakle, više nije samo pristup kapitalu, već dostupnost ljudi, tehnologije i industrijskih kapaciteta.
Moskva gubi uticaj u svom susedstvu
Rat takođe menja položaj Rusije u bivšem Sovjetskom Savezu. Decenijama se njen uticaj zasnivao na vojnoj moći, energetskim vezama, trgovini i uverenju da je Moskva nezaobilazni zaštitnik bezbednosti regiona.
Ta slika je ozbiljno narušena. Jermenija se udaljava od ruskog sistema bezbednosti nakon događaja u Nagorno-Karabahu. Kazahstan razvija alternativne izvozne rute preko Kaspijskog mora, a Uzbekistan širi svoje veze sa drugim svetskim silama. Čak i Belorusija, najbliži saveznik Rusije, izbegava direktno učešće u ratu.
Istovremeno, Moskva je postala zavisna od partnera koji su nekada bili u mnogo slabijem položaju. Rusija se oslanja na severnokorejsku municiju i balističke rakete, iransku tehnologiju dronova i kineske industrijske lance.
Za zemlju koja je decenijama isticala stratešku autonomiju, takva zavisnost predstavlja ozbiljan gubitak nezavisnosti.
Energetika više nije političko oružje kakvo je nekada bila
Decenijama su nafta i gas donosili Rusiji ne samo prihode već i politički uticaj. Gasovodi do Evrope oblikovali su odnose Moskve sa evropskim vladama, a prihodi od energije finansirali su vojsku i modernizaciju države.
Taj model se postepeno raspada. Sankcije su primorale ruske kompanije da se povuku sa određenih tržišta, prodaju imovinu i preusmere izvoz u Aziju uz značajne popuste, piše tportal.
Rusija će nastaviti da izvozi energetske proizvode još dugo vremena, ali svaki izgubljeni evropski kupac i svaka alternativna transportna ruta koja zaobilazi Rusiju smanjuje političku moć povezanu sa tim izvozom.
BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.
Komentari (0)