- Mom ocu je dijagnostikovan karcinom jednjaka u četvrtom stadijumu i preminuo je sa 51. Nedugo nakon toga, moj ujak je neočekivano umro sa 57 godina. Obojica su vredno radili celog života za obećanje ispunjenog penzionerskog života koji nikada nije došao. Ti rani gubici su me duboko oblikovali. Stvorili su u meni osećaj hitnosti u načinu na koji pristupam životu, ljubavi i, na kraju, roditeljstvu. Kada sam se udala, jasno sam rekla svom mužu jednu stvar: ne čekamo penziju da bismo živeli.

Doneli smo svesnu odluku da izgradimo život ispunjen avanturom i prisutnošću dok odgajamo našu decu. Hteli smo da naša deca iskuse bogatstvo života u sadašnjem trenutku, a ne u nekom dalekom „jednog dana“ koji možda nikada neće doći, prenosi Biznis insajder.

Pretvorili smo putovanja i sportove u porodične avanture

Kada se naš sin pridružio putujućem hokejaškom timu, mogli smo utakmice van grada posmatrati kao zamor. Umesto toga, videli smo ih kao prilike. Njegova takmičenja odvela su nas u mesta poput Erieja u Pensilvaniji, Blejna u Minesoti i Lejk Plasida u Njujorku. Nijedno od tih mesta nije bilo na našem spisku želja, ali sva su postala značajna kroz zajedničko iskustvo otkrivanja nečeg novog.

Istraživali smo lokalne restorane, neobične muzeje, stare klizališta i male gradske dragocenosti. Svako putovanje postajalo je priča. I negde između prodavnica krofni pored puta i ledenih tribina, shvatili smo da nismo samo gledali utakmice — gradili smo osnovne uspomene.

https://bizportal.rs/expo-2027/stize-jos-jedan-vazan-gost-vucic-japan-zvanicno-potvrdio-ucesce-na-ekspu-2027/

Kupili smo drugi dom s dubljom svrhom

Moj muž i ja smo ponosni alumni Univerziteta Virginia Tech. Kupili smo drugi dom u Blacksburgu u Virdžiniji, ne samo iz nostalgije, već da bismo stvorili porodičnu tradiciju oko fudbalskih vikenda, okupljanja ispred stadiona i male zajednice. Naša deca su odrasla u tom gradu na jesenjim subotama, okružena prijateljima, slušajući kako se „Enter Sandman“ odjekuje stadionom i osećajući dubok osećaj pripadnosti i mesta.

Nije zaista bilo reč o fudbalu. Radilo se o pronalaženju radosti u zajedništvu i davanju našoj deci nečega čemu će se radovati, što je delovalo ukorenjeno i magično. Godinama kasnije, oboje su odlučili da i sami pohađaju Virginia Tech. Bio je to trenutak „punog kruga“, jer su i oni osetili privlačnost mesta koje smo svi zajedno voleli.

Stvaramo tradicije koje povezuju generacije

Kada je moja ćerka napunila 8 godina, počela sam da je vodim na majčinsko-ćerke praznične izlete u Njujork svakog decembra. Bio je to naš vreme, samo nas dve, da šetamo ulicama grada, gledamo Rockettes i obilazimo praznične pijace. Samo jednu godinu smo propustile: 2020. Prošle godine smo podigle nivo i otišle u Pariz. Ove godine biramo novu evropsku destinaciju, i ovo bi mogla da postane naša nova tradicija.

U isto vreme, moj muž i sin započeli su svoju tradiciju: putovanja da gledaju utakmice Washington Capitalsa van domaćeg terena. To je postalo njihovo zajedničko vreme, spajajući njihovu ljubav prema hokeju sa uzbuđenjem otkrivanja novih gradova zajedno. Ono što je počelo kao jednostavne ideje, preraslo je u godišnje rituale koje sada svi cenimo. Ta putovanja nisu bila raskošna, ali su bila svesna i promišljena. Omogućila su nam prostor da se povežemo, razmislimo i doživimo život sa našom decom.

Biramo prisutnost umesto odlaganja

Odluka da prioritizujemo život sada, umesto da čekamo, nije samo učinila naše roditeljstvo ispunjenijim, već je promenila i način na koji naša deca gledaju svet. Sada, u svojim dvadesetim, i naš sin i ćerka nose isti način razmišljanja. Oboje sada uživaju u zajedničkim iskustvima sa prijateljima i partnerima, ne čekajući „jednog dana“ da žive svoje živote.

Razumeju da bogat život nije nešto na što naletite sa 65 godina uz penzionersku proslavu i zlatni sat. To je nešto što gradite prihvatajući spontanost, vrednujući iskustva više od stvari, prisustvujući i bivajući potpuno prisutni.

Živimo sada

Često nam se govori da treba da „radimo naporno dok smo mladi“ kako bismo kasnije uživali u životu. Videla sam koliko to može biti nerealno. „Kasnije“ nije zagarantovano. I dok finansijska odgovornost ima značaj, radost, povezanost i zajednička iskustva su takođe valute, koje se uvećavaju što više u njih ulažete.

Naša porodica je izgradila život ukorenjen u nameri, a ne u odlaganju. Nismo čekali da živimo, i nećemo početi sada. Taj način razmišljanja nosio nas je kroz neizvesnosti života, ukorenio nas u ljubavi i oblikovao porodično nasleđe prisutnosti.

Osvrćući se unazad, zahvalna sam što nismo odlagali život. Te avanture postale su naši pravi prekretnici i posebne uspomene koje najviše pamtimo.

BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:

Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na našoj Instagram stranici.