U pitanju je, svojevrsna industrijska kontrarevolucija, to jest, plan najviših zvaničnika planete da pošalju fosilna goriva u istoriju. Dakle, u pitanju je globalna "zelena agenda", a jedna od stavki na spisku je ona da sva vozila na benzin i dizel treba da prestanu da se proizvode do 2035. godine. Ukratko, nafti, gasu i uglju treba reći zbogom, po svaku cenu.

Daleko je to od ostvarenja, i mnogo, ali mnogo novca je potrebno da bi bilo izvedeno. I jasno je da će u većini zemalja sveta još dugo posle 2035, čuti tandrkanje dobrih starih motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Ipak, kada jednom krene tako agresivna kampanja, u istorijskom smislu, nije daleko dan, kada ćemo svi voziti ove nove autmobilčiće na baterije. Da li će to popraviti stvar, da li ćemo lakše disati? O tome na kraju, ali kako je red, kad se nečemu približava kraj, hajde da vidimo kako je sve počelo. I to posebno sa najvećim "zlikovcem" u borbi protiv klimatskih promena, naftom.

Kad neko ima osećaj za biznis...


Sve je, dakle, što se velikog naftnog biznisa tiče, počelo sa Džonom D. Rokfelerom. Mnogi znaju, i u Srbiji, za izraz "bogat kao Rokfeler", i to nije slučajno - čak i po današnjim standardima, to jest računajući inflaciju, i dalje bi najverovatnije bio najbogatiji čovek na svetu, ispred Ilona Maska, Bila Gejtsa ili Džefa Bezosa.

Rokfeler je rođen 8. jula 1839. godine u Njujorku u velikoj porodici, imao je petoro braće i sestara. Njegov otac, Vilijam, poznatiji u narodu pod nadimkom "Veliki Bil" ili "Đavolji Bil", bio je prevarant od formata. Prodavao je u ono vreme veoma popularne lažne eliksire za lečenje bolesti, ono što poneki i danas rade, zove se nadrilekarstvo. Celog života, Rokfelerov otac se bavio "šemama" i prevarama, i umro je, kao to već biva, u dubokoj starosti i to pod lažnim imenom. O porodici se nikad nije brinuo, niti je to želeo.

Džon D. Rokfeler je duboko i s pravom prezirao svog oca, ali ipak, nešto od "Đavoljeg Bila" moralo je ostati i u Džonu. Bar što se tiče njuha za biznis. Još kao dete, snalazio se prodajući krompire i slatkiše po Njujorku, a taj prvi posao mu je doneo i prvu veću zaradu, pa se kasnije bavio pozajmljivanjem novca komšijama, uz obaveznu kamatu.

Džon je vremenom savladao računovodstvo i dugo je radio za bednu platu od 50 centi dnevno. Tada se zarekao da će zaraditi 100.000 dolara za života i živeti 100 godina. Ovo prvo je daleko prevazišao...

Kasnije je sa bratom i još dva partnera osnovao firmu koja će zatim postati jedna od najmoćnijih firmi na svetu. Zvala se Standard oil kompanija.

Dakle, Rokfeler je, sa samo 24 godine shvatio je, kao veoma mudri preduzetnik - dobra zarada je u nafti, ali je mnogo bolja u rafineriji. Bezin je automobilima bio potrebniji od sirove nafte. Počeo je da zarađuje ozbiljne pare, a sa njima je počeo da kupuje i sve male rafinerije u okolini, ubijajući na taj način konkurenciju vrlo efikasno. I to na prilično prljav i podmukao način - ako bi neka manja firma od njega počela da zarađuje, od bi namerno spustio cenu svog goriva. Tada bi mušterije prešle kod njega, a konkurentska firma bi otišla u stečaj, i nije imala drugog izbora nego da se prikloni Rokfeleru. Da, veoma prljavo? Ili ipak, samo dobar biznis?

Aždaja jede sve pred sobom


Standard oil je na taj način jeo sve pred sobom, kupujući rafinerije širom SAD-a. Već 1870, kada je Rokfeler imao tek 31. godinu, njegova kompanija posedovala 90 odsto industrije rafinerija nafte. I to ne u SAD-u, nego na celom svetu! Rokfeler je posedovao preko 20.000 izvora nafte, zapošljavao je 100.000 ljudi, i kažu da je na vrhuncu moći imao oko bilion dolara, što niko, a verovatno i nikad, neće dostići.

Nezajažljivi Rokfeler nije hteo da stane, naravno. Počeo je da ulaže u železnicu, i sa sličnom gramzivošću je ušao u taj, u tom trenutku, posao budućnosti. E, tada su se u igru uključili i mediji, koji su počeli, što se u žargonu kaže, da ga razmazuju. U očima javnosti, a posebno tabloida, na čelu sa čuvenim Pulicerom, on je postao simbol korporativne pohlebe i okrutnosti.

Država je odreagovala i donela Šermanov zakon protiv monopola, kako bi stala za vrat Rokfelerovoj pohlepi. Nešto su postigli - razbili su Rofelerov "Standard oil" na manje filijale, ali neke od njih i danas jako dobro posluju. Među njima je i "Ševron", koji i dan-danas vedri i oblači naftnom industrijom.

[caption id="attachment_80749" align="alignnone" width="1000"]fosilna goriva Foto: Shutterstock[/caption]

Država SAD-a je, u principu, Rokfeleru pljunula pod prozor. On je zadržao akcije u svim firmama koje je posedovao i do smrti ostao najbogatija osoba na svetu.

Rokfeler je umro 23. maja 1937. godine, dogurao je do 98-e godine (zamalo 100, koliko je planirao), i u istoriji će ostati upamćen kao gramzivi tajkun, sklon iznuđivanju i nemilosrdnom uništenju konkurencije. Takođe, ostaće upamćen i kao dobrotvor koji je većinu svog bogatstva poklonio siromašnima, pred kraj života. Do poslednjeg dana, vozio se tramvajem na posao, iako su ga mnogi pljuvali u prolazu (bukvalno), a ostali tražili novac i milostinju.

Novi krug je odavno počeo


Dakle, Rokfeler je davno umro, a sada umire i industrija koja je ga je stvorila. Nafta će presušiti, bušotine širom sveta će stati. Da li će svet biti bolji? Kažu da hoće, da ćemo disati čistiji vazduh. I verovatno lažu, ali videćemo.

I to kažu oni koji su krenuli stopama Rokfelera, poput Ilona Maska. Rokfeler je prodavao naftu, Mask prodaje baterije. I možda usput, pokušava da obori Rokfelerov rekord u zaradi.

Da, neko će da zaradi. Svet se nikad i ni u čemu ne menja. Osim u prodaji robe koja je u datom trenutku aktuelna.

Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na našoj Instagram stranici.