Recimo, vrlo malo je poznato da je u jednom istorijskom trenutku, ptičji izmet bio vredan gotovo koliko i zlato.

Zvuči suludo, a opet, sasvim logično. Štaviše, Sjedinjene američke države imaju zakon iz 1856. godine,  po kojem svaki njihov građanin, koji nekim čudom otkrije ostrvo prekriveno ptičjim izmetom, ima pravo da ga proglasi američkom teritorijom. U tom slučaju, predsednik SAD-a može da pošalje mornaricu da bi to ostrvo zaštitio i proglasio tlom SAD-a.

U čemu je stvar? Ima mnoštvo ostrva, pogotovo u Južnoj Americi, na koje sleću milioni ptica, obično da bi se tamo parile. I posledično, od te teške rabote ogladne, jedu mnogo ribe i zatim obavljaju nuždu. Mnogo nužde. Zato postoje čitava ostrva  prekrivena ptičjim izmetom, a negde su to mini planine kake, koji idu do 30 metara u visinu.

Izmet zlata vredan


Ta smesa ima čak i stručan naziv - "guano" - i sredinom 19. veka, bila je i te kako na ceni. Ilustracije radi, onomad je pola kile ptičjeg izmeta vredelo oko 76 dolara. Recimo, ko je u svom posedu imaju dva kilograma ptičje kake, mogao je da je menja za pola kilograma zlata.

Otkud ovaj kakani uvod? Tajne leži u azotu, jednom osnovnih elemenata svakog organizma, bez koga život ne bi bio moguć, jer je deo ljudskog DNK. Azot u ishrani dobijamo jedenjem voća i povrća, ali i životinja koje se hrane isključivo biljkama. Problem nastaje kada ponestane azota u prirodi, pre svega u zemlji.

Vremenom, polja koja dobri ratari obrađuju postaje siromašan azotom, i ona postaju neupotrebljiva, to jest, daju manje prinosa, jer se prirodni azot iz zemljišta potrošio. Biljke postaju bolesne, rod se smanjuje drastično... i šta onda činiti, da ljudi ne bi gladovali?

Rešenje je, vratiti azot u zemljište, da bi opet bilo plodno. A rešenje je, onomad, bio guano, poznatiji u narodu kao ptičji izmet. Drevne Inke, mudar i nasilan narod, shvatili su da posipanje zemljišta guanom, koji u sebi sadrži čak 20 odsto azota, popravlja prinose, recimo, kukuruza, i do pet puta. Štaviše, zahvaljujući guanu, Inke su od neplodnog zemljišta uspele da naprave plodne njive, i to je jedan od razloga zbog kojeg su proširili svoje carstvo.

Naravno, vesti o ostrvima bogatim guanom stigle su i na Zapad. Godine 1865, Španija je zbog guana čak krenula u rat protiv svojih bivših kolonija, Perua, Ekvadora, Čilea i Bolivije (prostor drevnih Inka), kako bi preuzela kontrolu nad ostrvima bogatim ptičjim izmetom. Kunem se, ne izmišljam, ovo su puke istorijske činjenice...

Presušio guano


Već 1872. godine, rezerve guana su počele da presušuju, i Peru je zabranio njegov izvoz. Svet je bio na ivici očaja. Njivama širom planete je bilo potrebno đubrivo, mnogo đubriva. Zatim, 1898. godine, britanski hemičar Vilijam Kruks je izjavio da je čitav svet pred smrtnom opasnošću - azota je sve manje, a ljudi sve više.

- Nećemo imati šta da jedemo! U sledećih 30 godina, ljudi širom sveta će umirati od gladi! - rekao je Kruks.

Dakle, Kruks je podigao paniku na najviši nivo, ali je takođe ponudio i rešenje. Rekao je da ima nade, jer ono što priroda ne može da izvede, mogu hemičari, pod uslovom da su genijalni.

Trik je u tome što je azot vrlo dostupan u prirodi, čak 78 odsto vazduha se sastoji od njega. Ali, da bi bio upotrebljiv u poljoprivredi, potrebno ga je spojiti sa vodonikom, a to je veoma težak proces, koji zahteva ogromnu količinu energije. Tako bi se dobio amonijak, ključni sastojak ptičjeg izmeta, koji zemlji daje plodnost.

[caption id="attachment_103798" align="alignnone" width="577"] Foto: Wikipedia[/caption]

Mnogi hemičari su probali, ali jedan je uspeo, i zvao se Fric Haber, Nemac jevrejskog porekla. Godine 1904. počeo je ekperimente sa azotom i vodonikom i posle pet godina je uspeo da u laobratorijskim uslovima proizvede dovoljno energije da spoji ta dva elementa i veštački stvori amonijak.

Bio je to jedan militar amonijaka. Ta kapljica je pokrenula istorijsku lavinu. Čuvena nemačka hemijska kompanija BASF je Haberovo otkriće pretvorila u masovnu proizvodnju. BASF je napravio fabriku koja je pravila 5 tona amonijaka dnevno.

Tako je nastalo i veštačko đubrivo, toliko čudesno da su ljudi govorili kako sada mogu da prave hleb od vazduha. Sa tim đubrivom, ratari su pravili četiri puta više prinosa nego ranije.

Hrane je sada bilo mnogo više i nije isključeno da je Haberova kapljica amonijaka zaslužna za to što je u sledećim decenijama populacija Zemlje učetvorostručena. Štaviše, nije preterano reći da svi mi, u određenoj meri, dugujemo život Fricu Haberu.

Večiti krug se nastavlja


Ptičji izmet više nije bio potreban, a eto, kako onomad, tako i danas, potrebni su izuzetni pojedinci koji će preokrenuti stvar za dobrobit čovečanstva.

Danas, litijum je, kao što znamo, taj koji je, u duhu ponude i potražnje, ono što je sredinom 19. veka bio ptičji izmet. Potpisnik ovih redova nema nameru da ulazi u debatu da li su u pravu pristalice ili protivnici iskopavanja litijuma, ali je istorijski potvrđeno da iz svakog genijalnog izuma može da nastane čudo za dobrobit čovečanstva ili tiha propast.

To je znao i Fric Haber, koji je za svoj izum dobio Nobelovu nagradu 1918. godine. Nažalost, taj čovek će postati i jedan od najtragičnijih ličnosti u istoriji čovečanstva. Ukratko, amonijak je blagorodan, ali i ubitačan, kao otrov ili bomba. Ali to je druga priča.

Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na našoj Instagram stranici.