Zlato već vekovima ima posebnu ulogu u finansijskim sistemima država jer predstavlja imovinu koja ne nosi kreditni rizik, ne zavisi od političkih saveza i ne može se jednostavno obezvrediti monetarnim odlukama.

U vremenima kriza, bilo da je reč o ratovima, finansijskim slomovima ili raspadu monetarnih unija, upravo se zlato pokazivalo kao poslednja linija odbrane monetarne stabilnosti.

U savremenom svetu, uprkos digitalizaciji finansija i dominaciji fiat valuta, zlato nije izgubilo na značaju. Naprotiv, poslednjih godina centralne banke širom sveta povećavaju svoje zlatne rezerve, svesne rastućih geopolitičkih rizika, inflacionih pritisaka i sve veće fragmentacije globalnog finansijskog sistema, piše Dnevno.hr.

Dodatni stub suvereniteta

Države koje raspolažu značajnim količinama zlata time obezbeđuju dodatni stub suvereniteta jer u kriznim situacijama ne zavise isključivo od međunarodnih finansijskih institucija ili tržišta kapitala. Portugal se često navodi kao ilustrativan primer takvog pristupa. Iako je reč o zemlji koja po ekonomskoj snazi i broju stanovnika nije bitno veća od Hrvatske, Portugal danas drži gotovo 400 tona zlata i nalazi se među petnaest država sveta sa najvećim zlatnim rezervama.

Te rezerve nisu rezultat slučajnosti, već istorijskih odluka koje su se dugoročno pokazale mudrima. One Portugalu daju dodatnu finansijsku kredibilnost, veću otpornost u krizama i snažniju pregovaračku poziciju u odnosima sa međunarodnim finansijskim akterima.

Zlato ima posebnu važnost u kontekstu mogućih poremećaja u evrozoni. Iako se evro često percipira kao stabilna valuta, istorija monetarnih unija pokazuje da nijedna valuta nije imuna na političke i ekonomske šokove. U slučaju ozbiljne krize, gubitka poverenja u evro ili ograničenja pristupa međunarodnoj likvidnosti, centralne banke sa adekvatnim zlatnim rezervama mogle bi brzo da reaguju.

Zlato se u takvim okolnostima može prodati na globalnom tržištu, zameniti za druge valute ili koristiti kao kolateral za obezbeđivanje hitnog finansiranja. Zemlje bez takve imovine ostale bi gotovo potpuno zavisne od spoljne pomoći i političke volje drugih. Hrvatska je, međutim, krenula suprotnim putem. U jednom periodu rasprodate su gotovo sve zlatne rezerve, čime je država ostala bez strateške imovine koja ne podleže inflaciji i tržišnim manipulacijama.

Kratkoročna korist

Time se kratkoročno možda ostvarila određena fiskalna korist, ali je dugoročno izgubljen važan instrument finansijske sigurnosti. Takva odluka danas se sve češće posmatra kroz prizmu strateške greške, naročito u svetlu globalne nestabilnosti i sve izraženijih ekonomskih rizika. Posledice tog poteza nisu bile odmah vidljive jer je Hrvatska ušla u period relativne makroekonomske stabilnosti, a kasnije i u evrozonu. No upravo to stvara lažan osećaj sigurnosti. Članstvo u monetarnoj uniji ne uklanja potrebu za sopstvenim zaštitnim mehanizmima, već ih u određenim scenarijima čini još važnijima. Država bez zlatnih rezervi u kriznim okolnostima ima znatno sužen manevarski prostor i slabiju sposobnost samostalnog delovanja.

U javnim raspravama često se, uz dozu cinizma, može čuti komentar da Portugal nije imao guvernera poput Rohatinskog koji bi rasprodao sve zlato. Iako takve opaske imaju satiričan ton, one zapravo odražavaju duboko nepoverenje dela javnosti prema tadašnjim strateškim odlukama. Pitanje zlatnih rezervi nije pitanje dnevne politike, već dugoročne odgovornosti prema finansijskoj sigurnosti države.

U svetu u kojem se ekonomski odnosi ubrzano menjaju, a bezbednost međunarodnog finansijskog poretka više nije zagarantovana, izostanak zlatnih rezervi predstavlja ozbiljan strukturni nedostatak.

Hrvatska se time svrstala među retke evropske zemlje koje su se svesno odrekle jednog od ključnih instrumenata monetarne zaštite. Ako se globalna nestabilnost nastavi ili produbi, upravo bi ta odluka mogla doći na naplatu u trenutku kada će manevarski prostor biti najmanji, a potreba za finansijskom autonomijom najveća.

Na kraju, pitanje zlatnih rezervi nije tehničko niti akademsko pitanje rezervisano za uzak krug ekonomista, već temeljno pitanje državne odgovornosti i strateškog promišljanja. Odluka da se Hrvatska gotovo u potpunosti odrekne monetarnog zlata nije bila neutralna, niti bez posledica; ona je bila svestan izbor koji je dugoročno smanjio finansijsku otpornost države. U vremenima stabilnosti takvi se potezi lako relativizuju, ali upravo krize razotkrivaju razliku između država koje su razmišljale unapred i onih koje su se oslanjale na kratkoročna rešenja.

Dok druge zemlje, uključujući one uporedive po veličini i snazi, čuvaju ili čak povećavaju svoje zlatne rezerve kao vid osiguranja od nepoznatog, Hrvatska je ostala bez tog zaštitnog sloja.

Ko je bio spreman

Time se svesno izložila većem riziku u situacijama kada bi evrozona mogla biti suočena sa ozbiljnim izazovima, a međunarodna finansijska pomoć uslovljena političkim i fiskalnim kompromisima. Država bez zlata nema polugu, nema oslonac i nema prostora za samostalno delovanje kada se sistem nađe pod pritiskom.

Zlato nije relikt prošlosti, već instrument suvereniteta. Ono ne garantuje prosperitet, ali garantuje mogućnost izbora u trenutku krize. Hrvatska se tog izbora odrekla. Upravo zato rasprava o prodaji zlatnih rezervi ne bi smela da ostane na nivou ironije i komentara, već bi trebalo da posluži kao ozbiljna lekcija o tome kako se ne upravlja strateškom imovinom države.

Jer kada sledeća velika kriza dođe, a istorija nas uči da uvek dođe, pitanje više neće biti ko je bio u pravu, već ko je bio spreman.

Srbija se organizovala na vreme

Što se naše zemlje tiče, politika kupovine i povećanja zlata i zlatnih rezervi je jedan od osnovnih stubova ekonomske snage države. 

Srbija na početku 2026. godine poseduje rekordnih 52,5 tona zlata u svojim deviznim rezervama, što vredi preko 6 milijardi evra i čini oko 21,4 odsto ukupnih deviznih rezervi. Ovo zlato je ključni stub finansijske sigurnosti i zaštita od geopolitičkih udara. Većina se čuva u trezorima NBS, nakon što je sprovedena politika repatrijacije, to jest vraćanja zlata iz evropskih banaka u Srbiju. Poređenja radi, 2012. godine Srbija je imala 14,8 tona zlata u rezervama, što je bilo u vrednosti od od 600 miliona evra. 

Kako su ranije preneli mediji, Srbija ima više zlata od svih zemalja bivše Jugoslavije zajedno. Takođe,  ima ga više i od većine zemalja Centralne Evrope. 

BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:

Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.