Naš lepi i brdoviti, a vazda zapaljivi Balkan poznat je po nadimku „bure baruta”, ali ne sreću, već duže vreme ne opravdava taj nadimak i neka tako i ostane. Međutim, ovih dana taj strašni epitet može da se pripiše celoj Evropi, ako ne i čitavom svetu, i to uopšte ne miriše na dobro.
Polarizacija na Istok i Zapad dosegla je vrhunac ove nedelje, kada je Si Đinping, predsednik Kine, došao u posetu Vladimiru Putinu i time svima stavio do znanja da ne planira da poremeti odnose sa njim. Naprotiv, želi da ih produbi i to, pre svega u ekonomskom smislu.
Đinping i Putin su se družili cela dva dana, što je u diplomatiji mnogo vremena, a zatim su saopštili da im je jedna država poseban trn u oku. Odgovor je suviše lak - u pitanju su Sjedinjene Američke Države. Si Đinpingu nije zasmetalo ni to što je sud u Hagu objavio da traži Putinovo hapšenje.
Ipak, Si Đinping je došao kod Putina i sa mirovnim planom (detalji, naravno, nisu otkriveni), koji je Putin u načelu podržao. A mimo toga, ključno je, bar za sada, nešto drugo - u pitanju su ozbiljni i iskusni političari, pragmatični kakvi i treba da budu, pa su na kraju razgovora saopštili da su potpisali čak 10 sporazuma, i to u oblasti tehnologije i trgovine. Opet, u inat SAD-u.
Podsetimo, u novembru prošle godine, kineski predsednik se sastao i sa Džozefom Bajdenom, predsednikom SAD-a, ali to ipak nije bilo ni blizu isto - sastanak se odigrao na marginama samita grupe G20, koji se tada održavao u Indoneziji. Na kraju, ostali su samo široki osmesi koje su ponudili jedan drugom, i obostrana želja za jačanjem bilateralnih odnosa. Čim su se rastali, Bajden je nastavio da daje otvorenu i široku podršku Tajvanu, ostrvu koje Kina smatra neotuđivim delom svoje teritorije. A ovih dana je zapretio sankcijama Kini, ukoliko daju vojnu podršku Rusiji. Bar zvanično, Đinping takvu vrstu podrške nije pominjao.
[caption id="attachment_52683" align="alignnone" width="638"]
Ilustracija, Shutterstock[/caption]
Dakle, na Istoku ima novosti, a šta je sa Zapadom? Ne previše, osim što se zveckanje raznim oružjem, koje šalju Ukrajini, sve agresivnije. Ursula fon Der Lajen, predsednica Evropske komisije, tako je saopštila na Tviteru da Evropa mora da pojača proizvodnju municije, i to pod hitno, kako bi je (municiju) što pre poslali Ukrajincima.
Najstrašnija je, ipak, najava koja je stigla iz Velike Britanije, i glasi da oni planiraju da pošalju granate sa osiromašenim uranijumom Ukrajini. Zvanična Moskva je, naravno, oštro reagovala, a ruski ministar odbrane Sergej Šojgu je, kao iz topa, zapretio odmazdom. Britanci su svoj naum objasnili ovako - to što se reč „uranijum” nalazi u naslovu municije, ne znači da je to nuklearno oružje. To objašnjenje uopšte nije bilo simpatično Aleksandru Lukašenku, predsedniku Belorusije, čovekom ne baš sklonom finesama, koji je rekao da će odgovor na to biti strašan i lekcija za celu planetu.
Naravno, kada neko Srbima pomene „osiromašeni uranijum”, to je kao da mu čačka ranu, onu koju je NATO napravio 1999. godine bombardovanjem Jugoslavije, kada smo takvom municijom obilato zasipani. Nikome ona ne treba, a kamoli Rusima i Ukrajincima.
A za sve to vreme, gorepomenuti Džozef Bajden se polako sprema za izbore sledeće godine, i već dobrano ide na živce njegovim Amerikancima, kojima je sve manje jasno zašto tolike milijarde dolara idu za pomoć Ukrajincima, a da Vladimiru Zelenskom, njihovom predsedniku, ne pada na pamet da objasni gde ide bar deo tog silnog novca.
Takođe, Donald Tramp se vratio na društvene mreže, i već je najavio kandidaturu. Možda bi Tramp, svojim specifičnim, laganim pristupom, uspeo da pomogne da se ukrajinska kriza konačno reši. Problem je u tome što globalno bure barute nema više ni trenutka vremena. Pominje se, evo, i prokleti uranijum.
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na našoj Instagram stranici.
