U Jošanici je u prvoj polovini 19. veka čak 37 vodenica potočara, a sada se vodenični kamen okreće jedino još u vodenici čiji su vlasnici Lazići. Danijel sa ponosom ističe da je on četvrta generacija vodeničara u njegovoj porodici.
- Radio je prvo moj pradeda, pa deda Dragan, onda otac i sada ja. Reč je o zanatu koji se uči, ne može neko ko se nikada ranije time nije bavio da uđe u vodenicu i da radi. Postoje stvari koje moraju da se znaju, a ja sam ih naučio od svog oca, a on od svog - kaže Danijel, koji je po zanimanju poljoprivredni inženjer.
Vodenica je, prema starim zapisima izgrađena još 1888. godine, ali Lazići kažu da su u podrumu nedavno pronašli papir u kome je navedeno da je izgrađena i ranije, čak 1821. godine.
U vodenici koja se nalazi u njihovoj kući i danas je mnogo toga isto kao kada je izgrađena. Isti je vodenični kamen, drveno zvono na vratima kojim se doziva vodeničar, mučjak od drveta gde pada brašno, drvene posude za zahvatanje brašna…
- Meljemo kukuruz, pšenicu i raž, uglavnom te tri žitarice. Kvalitet brašna koji se dobija mlevenjem u vodenici potočari ne može da se uporedi sa onim koji se melje u električnim mlinovima. Ovde se brašno dobija od celog zrna, svi hranljivi sastojci su tu. Brašno je hladno, jer se vodenični kamen sporo okreće i ne izgori hraniljive sastojke kao što to radi električni mlin - objašnjava Danijel.
