Pre više od jedne decenije, japanska građevinska kompanija predstavila je plan za izgradnju ogromnog pojasa solarnih panela oko ekvatora Meseca. Koncept, nazvan „Luna Ring“, protezao bi se na 6.800 milja i proizvodio neprekidnu solarnu energiju bez problema sa vremenom ili tamom koji muče sisteme na Zemlji. Projekat u početku nije privukao veliku pažnju, ali nakon nuklearne katastrofe u Fukušimi u martu 2011. godine, Japan je odjednom pokazao mnogo veće interesovanje za alternativne izvore energije, piše Dejli galaksi.

Brojke je teško ignorisati. Kompanija Šimizu, koja stoji iza predloga, tvrdi da solarni paneli na Zemlji mogu da proizvedu samo jednu dvadesetinu energije koju daje isti takav sistem u svemiru. Na ekvatoru Meseca nema atmosfere koja bi blokirala sunčevu svetlost, nema oblaka, niti noći na osvetljenoj strani, što znači da bi sistem mogao da radi neprekidno, 24 sata dnevno.

Tetsuji Jošida, predsednik Shimizuovog odeljenja za svemirsko savetovanje CSP Japan, rekao je za ABC News da, ukoliko bi sva energija sa lunarnih panela stizala na Zemlju, više nikada ne bi bilo potrebe za sagorevanjem uglja, nafte ili biomase.

Kako energija putuje sa Meseca do vašeg doma

„Luna Ring“ rešava osnovni problem solarne energije na Zemlji: njen prekidni karakter. Na Zemlji solarne elektrane prestaju sa radom noću i gube efikasnost tokom oblačnog vremena, dok Mesec praktično nema atmosferu, pa ništa ne blokira sunčeve zrake. Duž lunarnog ekvatora, uvek je jedna strana obasjana svetlošću, što omogućava stvarnu proizvodnju energije 24 sata dnevno.

Evo kako bi energija putovala. Solarne ćelije na ekvatoru Meseca pretvaraju sunčevu svetlost u električnu energiju, a ugrađeni kablovi prenose tu energiju do bliže strane Meseca, one koja je stalno okrenuta ka Zemlji. Tamo bi postrojenja za prenos pretvarala električnu energiju u mikrotalasne zrake i visokoenergetske lasere usmerene ka prijemnim stanicama na Zemlji. Na Zemlji, specijalizovane antene, tzv. rektane, hvataju mikrotalase i ponovo ih pretvaraju u električnu energiju za elektroenergetsku mrežu. Prema dokumentima Šimizuovog predloga, sistem bi mogao da koristi energiju i za proizvodnju vodoničnog goriva za skladištenje i transport. Cilj je potpuni prelazak sa fosilnih goriva na društvo zasnovano na vodoniku.

Roboti i mesečevo tlo: plan gradnje kakav još nije viđen

Izgradnja bilo čega na Mesecu izuzetno je teška, pa Šimizu planira da se gotovo u potpunosti osloni na robote. Ovim mašinama bi se upravljalo sa Zemlje 24 sata dnevno, a obavljale bi zadatke poput ravnanja terena, iskopavanja mesečeve kore i sklapanja opreme. Mali tim astronauta pružao bi podršku robotima na licu mesta, ali bi ljudi imali sporednu ulogu.

Gradnja bi u velikoj meri koristila resurse sa Meseca, čime bi se smanjila potreba za transportom materijala sa Zemlje. Mesečevo tlo je oksidno jedinjenje, pa bi se uz dopremanje vodonika sa Zemlje mogli proizvoditi voda i kiseonik direktno na Mesecu. Isto tlo moglo bi da se pretvori u beton, keramiku, staklena vlakna, pa čak i u same solarne ćelije. Shimizuov predlog uključuje samopokretne proizvodne pogone koji bi se kretali duž lunarnog ekvatora, proizvodili solarne ćelije od lokalnih materijala i odmah ih ugrađivali. Solarni pojas bio bi širok od nekoliko kilometara do čak 400 kilometara u najširem delu, obuhvatajući ceo obim Meseca. Duž ekvatora bi postojala i transportna ruta za građevinski materijal, sa kablovima za prenos energije postavljenim ispod nje.

Problem troškova koji niko nije rešio

Uprkos ambiciji, „Luna Ring“ suočava se sa ogromnom preprekom: novcem. Masanori Komori, ekonomista iz Instituta za energetsku ekonomiju Japana, rekao je za ABC News da lunarno solarno napajanje dobro zvuči u teoriji, ali je preskupo. On smatra da bi Japan trebalo da se fokusira na realnije alternative, poput geotermalne energije, koja je već dostupna i znatno jeftinija za razvoj.

I sam Jošida priznao je da ne postoji konkretna procena troškova projekta. Potrebna tehnologija još je u fazi istraživanja, uključujući mogućnost da se gigavati energije precizno šalju kroz 238.855 milja svemira. Prenos putem mikrotalasa i lasera zahtevao bi signalne svetionike na Zemlji kako bi se obezbedilo da zraci pogode prijemne stanice – poduhvat koji nikada nije izveden u ovom obimu.

Uprkos ovim izazovima, Šimizu tvrdi da svi osnovni elementi već postoje. Sunčeva svetlost je besplatna, solarni paneli su zrela tehnologija, a mikrotalasi i laseri dobro su istraženi. Izazov je sve to podići na neviđen nivo i sprovesti na površini drugog sveta.

Gde je „Luna Ring“ danas

Prema dostupnim dokumentima iz 2011. godine, „Luna Ring“ je ostao konceptualni projekat predstavljen na zvaničnom sajtu kompanije Šimizu. Kompanija nije obezbedila finansiranje, nije dobila zvaničnu podršku svemirskih agencija poput JAXA ili NASA, niti je imala konkretan plan razvoja. Predlog je bio predstavljen i na sajtu NASA-inog Instituta za lunarne nauke, ali nije izazvao širu pažnju.

Katastrofa u Fukušimi privremeno je promenila tok diskusije. Sa 54 nuklearna reaktora koji su proizvodili 30 odsto japanske energije i više od polovine njih ugašenih nakon havarije, javnost i vlasti u Japanu postale su otvorenije za nekonvencionalna rešenja. Jošida je naveo da je njegov plan bio zanemaren godinu dana, da bi iznenada dobio pažnju nakon zemljotresa i cunamija u martu 2011.

Od tada nije bilo javnih informacija koje bi pokazale da je projekat napredovao dalje od faze predloga. Ipak, Jošida ostaje optimista. Kako je rekao za ABC News, tim koristi već postojeće resurse: sunčevu svetlost, solarne panele, mikrotalase i lasere. „Ako nastavimo istraživanja“, zaključio je, „verujemo da postoji velika šansa da ovo postane stvarnost.“

BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:

Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.