Proces je posebno zahtevan jer je za dekarbonizaciju, u okviru Zelene agende i jačanja energetske bezbednosti, u narednoj deceniji potrebno obezbediti oko 27 milijardi evra investicija, što pokreće pitanje izvora i načina finansiranja tog iznosa.

Tako stoji u zvaničnoj proceni koja je navedena u Predlogu Strategije zaštite životne sredine do 2033. godine, ali je pitanje koliki će ceh na kraju ove tranzicije ka zelenoj energiji platiti građani Srbije, jer se procenjuje da bi do 2050. godine mogao biti značajno veći.

Situaciju dodatno otežava CBAM, novi mehanizam Evropske unije za obračun emisija ugljen-dioksida, koji se za pojedine kompanije iz Srbije primenjuje od 1. januara 2026. godine. Ovaj instrument obavezuje uvoznike na tržište EU da plaćaju troškove ugljenika sadržanog u proizvodima poput čelika, gvožđa, cementa, aluminijuma, đubriva i električne energije, što neposredno utiče na srpske izvoznike.

CBAM je uveden kao dopuna klimatskoj politici Brisela i sistemu trgovine emisijama EU (EU ETS), čiji je princip da se svake godine utvrđuje gornja granica dozvoljenih emisija gasova sa efektom staklene bašte za određene industrijske sektore.

Sve košta

Sve to je deo klimatskih promena, koje industriju Srbije "teraju" na brzu dekarbonizaciju, prelazak sa uglja na zelene izvore energije i prilagođavanje ekstremnim vremenskim uslovima (suše, poplave) kako bi se izbegli gubici koji bi mogli smanjiti BDP za preko 15 odsto do do 2050. U tom kontekstu očekuje se zatvaranje termoelektrana, modernizacija toplotnih sistema i uvođenje strogih ekoloških standarda, posebno zbog usklađivanja sa EU regulativom.

Sve to košta jer usklađivanje sa EU regulativom u dekarbonizaciji traži smanjenje emisije gasova staklene bašte. Tako je po Nacionalno utvrđenom doprinosu - NDC 3.0., koji je usvojen 2025. godine, predviđeno smanjenje ove emisije do 2035, u odnosu na 1990. godinu, za 40,1 odsto, čime je Srbija ponovo povećala klimatsku ambiciju. Da li će ta ambicija biti ostvarena, neizvesno je ali ono što je izvesno to je da one prethodne, nisu ohrabrujući.

"Srbija dekarbonizaciji nije davala dovoljno značaj pa smo od 2010 do 2023. godine smanjili emisije za 3-4 posto, što ukazuje da preuzete obaveze ne možemo da ispunimo do 2030. godine, za koju je predviđeno 33 posto", navodi se u analizi Fiskalnog saveta iz oktobra 2025. godine.

U toj istoj analizi se kaže i koliko će dekarbonizacija koštati kompanije, da li je država spremna regulatorno i institucionalno da im pomogne, kakvu ulogu imaju alternativna goriva i energetska efikasnost.

U svojoj analizi Fiskalni savet ističe da će u u 2026. ukupan trošak za CBAM takse intenzivne industrije biti oko 45 miliona evra, ali ako se ne smanji emisija gasova investicijama, taj trošak bi do 2030. godine mogao da poraste na 150 do 200 miliona evra. Pri tom procenjen trošak CBAM-a za izvoz struje biće 200 do 300 miliona evra godišnje do 2030. godine.

Zbog ovakvih procena neminovno je da država pored regulative, nađe način da se izbegne šteta ali i ubrza ekonomski potencijal kao i ekološka korist. Jer, klimatske promene donose duboku transformaciju srpske industrije kroz tri ključna kanala, direktne ekonomske gubitke usled ekstrema, regulatorni pritisak EU, CBAM i neophodnu energetsku tranziciju. U tom procesu sektori pod najvećim udarom su poljoprivreda, energetika i energetski intenzivna industrija.

Poljoprivreda najranjivija

Kada je reč o poljoprivredi, koja je najranjiviji deo klimatskih promena, procenjuje se da su ekstremne vremenske prilike od 2000. godine nanele štetu veću od 12 milijardi evra. U ovoj grupi je i energetika gde je glavni problem proizvodnje struje iz lignita zbog čega skoro 80 posto nacionalnih emisija GHG potiče iz ovog sektora. Takva situacija ne opterećuje samo EPS već i preduzeća koja koriste tu struju. Taj problemu, posle uvođenja CBAM-a, posebno je izražen u energetski intenzivnoj industrija poput proizvodnje cementa, gvožđa, čelika, aluminijuma, đubriva.

Zato kompanije iz ovih oblasti traže način da svoju tehnologiju prilagode evropskim standardima uključujući i onu vezanu za proizvdnju sopstvene energije, koja je uslov za dekarbonizaciju. Jedan od načina je i korošćenje alternativnih goriva, kao i zemlje EU, koja direktno smanjuju emisiju ugljen-dioksida i drugih štetnih gasova od sagorevanja fosilnih goriva.

Prelazak na to gorivo je ekološki i ekonomski prihvatljivije, posebno ako se za energiju koristi RDF(gorivo dobijeno preradom otpada) čije korišćenje godišnje raste i do 50 posto u nekim zemljama EU.

Ovakav put dekarbonizacije nije jeftin i ako država ne samo regulatorno već i materijalno,ne pomogne ove kompanije u promeni tehnologije, to će, pored CBAM-a, biti značajni finansijski izdaci.

Zato je Srbija uvela dva zakona, o porezu na emisiju gasova sa efektom staklene bašte i o porezu na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda, kao pandan CBAM-u. To praktično znači da energetski intenzivna industrija ima obavezu da plaća porez u iznosu od četiri evra po toni emitovanog zagađenja i te pare ostaće u državnoj kasi, a CBAM, koji ide u evropsku, za taj iznos će biti umanjen.

Kompanije koje su "žrtve" CBAM-a same su počele da traže modele dekarbonizacije, pa neke od njih već imaju projekte za energane na alternativna goriva, pre svega RDF-a, kako bi smanjile troškove svoje proizvodnje i bile konkurentne na evropskom tržištu.

BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:

Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.