Napuštena mesta su oduvek fascinirala ljude. Neka su jeziva i zastrašujuća, ali postoje i ona koja postaju prave turističke atrakcije.

Jedno takvo mesto nalazi se u našoj susednoj Italiji, tačnije u gradu Sorentu, koji gleda na slikoviti Napuljski zaliv, a poznat je po proizvodnji limončela, tradicionalnog italijanskog likera od limuna, ali i po pažljivom negovanju tradicije izrade keramike i čipke.

Upoznajte Valone dei Mulini, mesto gde je priroda povratila davno zaboravljeno stambeno područje i pretvorila ga u jednu od najfotografisanijih lokacija u regionu Kampanija, smeštenoj daleko južno od italijanske "čizme". 

Ovaj grada nekada su presecale tri doline

"Dolina mlinova" dobila je ime po starim mlinovima u kojima se nekada mlelo žito. U dalekoj prošlosti, Sorento su presecale tri doline, koje su bile povezane mostovima, ali su vremenom zatrpane kako bi se napravio prostor za izgradnju puteva i zgrada.

Tako je sudbina ovog mesta ostala jedan od najupečatljivijih primera kako ljudska intervencija može uticati na pejzaž. Što se tiče same doline, ona je nastala pre otprilike 35.000 godina, kada je snažna erupcija vulkana Kampi Flegrei prekrila celo okolno područje ruševinama.

Ovaj događaj, u kombinaciji sa erozivnim delovanjem vode iz dva potoka, Kasarlana i Sant'Antonina, u velikoj meri je doprineo stvaranju brazde, odnosno pomenute doline.

Pored mlinova, izgrađeni su javna perionica i mlin za preradu drveta

U 16. veku, dve moćne porodice, Taso i Koreale, smenjivale su se na vlasti na području grada Sorenta. Potonji su odlučili da izgrade luku Kapo Červo na dnu doline, tačnije na mestu gde se danas nalazi sorentska Marina Pikola.

Mlinovi su "stigli" tek u 17. veku, a zatim i pilana za preradu drveta trešnje, masline i oraha, i javna vešeraj, što je nesumnjivo ubrzalo razvoj mnogih lokalnih zanata. Pored svega navedenog, padine ove veličanstvene doline u južnoj Italiji nekada su korišćene kao kamenolomi za tuf (vrsta sedimentne stene vulkanskog porekla poznate i kao tuf), koji je kasnije korišćen za izgradnju zgrada u Sorentu. Istovremeno, pećine koje su nastale njegovim kopanjem pretvorene su u bunare za sakupljanje vode.

Veštačko zatvaranje klisure rezultiralo jakim poplavama 

Ali sve se promenilo 1866. godine, kada je izgradnja Pjace Taso, glavnog trga u Sorentu, izazvala potpunu izolaciju "Doline mlinova", koja je bukvalno presečena na pola kada je zatrpana. Sa jedne strane bio je izlaz na more, a sa druge industrijski kompleks, koji je izgubio svoju funkciju početkom 20. veka jer je veštačko zatvaranje klisure rezultiralo akumulacijom bujičnih voda i poplava, i stvaranjem močvarnog okruženja.

Pored toga što je postala nepodnošljiva za radnike, stalna vlažnost je oštetila i mlinove, koji su prestali sa radom 1940-ih. Od tada je ceo lokalitet trajno zatvoren, a sve što je ostalo od nekadašnjeg kompleksa svedeno je na ruševine obraslo vegetacijom.

Naime, na dnu ove klisure vlada zaista jedinstvena mikroklima, senovita i sa visokim sadržajem vlažnosti (oko 80 odsto), što je omogućilo biljnim vrstama, uključujući biljke mesožderke, žbunje kapara i paprat Phyllitis vulgaris (jelenji jezik), da brzo napreduju i potpuno prekriju stare zgrade, piše Putni kofer.

Danas svi koji posete Sorento dolaze da vide ovaj magični prizor. A, "Dolina mlinova" izgleda najspektakularnije sa Pjace Taso i ograde na Via Fuorimura, što se smatra najboljim mestom za pravljenje savršenih fotografija. 

BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:

Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na našoj Instagram stranici.