Postoje mnogo bolji načini da se količina hrane koju bacamo, ukoliko ne u potpunosti eliminiše, onda bar značajno smanji.
Ako uzmemo u obzir to a se svakodnevno suočavamo sa činjenicom da je mnogo ljudi širom planete pogođeno glađu, zabrinjava podatak je da se 1,3 milijarde tona hrane baca. U Evropi se prema podacima Evrostata, baci se 52,9 miliona tona ili 132 kilograma po glavi stanovnika, u Americi čak i više.
U Srbiji se, prema proceni, godišnje baci oko 990 hiljada tona hrane. Ali ovi brojevi ne otkrivaju celu sliku. Prava cena otpada od hrane ide mnogo dalje i to je problem koji se više ne može ignorisati. Zato je potrebno smisliti načine kako od ovog problema izvući i ekonomsku, ali i drugu korist, poput zaštite životne sredine.
Veličina problema
Primera radi, prosečna američka porodica potroši oko 1.866 dolara godišnje na hranu koja se nikada ne jede, srpska oko 30.000 dinara.
U većem obimu, SAD potroše preko 218 milijardi dolara svake godine na uzgoj, preradu, transport i odlaganje hrane koja nikada ne stigne do tanjira.
Oko 80 odsto otpada od hrane dolazi iz kvarljivih namirnica, koje uključuju sveže meso, voće, povrće, ribu, mleko, mlečne proizvode, kao i proizvode na bazi žitarica, kao što su hleb i različita peciva.
Domaćinstva, ugostiteljstvo i maloprodaja su najveći generatori otpada od hrane.
Kada su u pitanju ugostiteljstvo i maloprodaja, otpad od hrane u ovim sektorima često nastaje kao posledica specifičnih i promenljivih zahteva potrošača. Ispunjavanje zahteva potrošača, poput odgovarajuće ponude, izgleda ili svežine, može uticati na teškoće u planiranju narudžbina, i rezultirati u bacanju hrane.
Jedna trećina savršeno dobrih proizvoda se odlaže jer se smatra previše ružnim za prodaju. Tako se supermarketi, ali i restorani odlučuju da relativno dobru hrane bace. Na primer ,u Srbiji prema podacima NALEDA sektor ugostiteljstva stvara oko 14 odsto otpada od hrane.
Podatak koji ilustruje koliko je bitna ušteda hrane, je i taj, da ako uštedimo najmanje 25 odsto trenutnog otpada od hrane na svetu, moglo bi da prehrani oko 870 miliona ljudi.
- Ništa novo, mi smo kao zemlja bcali oko 250 hiljad tona hrane, i uvek se postavljalo pitanje, kako i šta sa tom hranom i onda ali i danas postavljalo pianje kako rešiti to. Čitav svet se godinama bori sa tim problemom- rekao je za Bizportal agroekonmista Milan Prostran.
[caption id="attachment_63136" align="alignnone" width="1000"]
Foto: Shutterstock[/caption]
1. Finansijski uticaj
Hrana koja se ne prodaje ili konzumira jednaka je izgubljenom novcu. Međutim, gubici se protežu dalje od same cene hrane. To uključuje, troškove rada, troškove komunalnih usluga, troškove odlaganja, naravno i troškove zaštite životne sredine.
Otpad od hrane je odgovoran za do 10 odsto ukupne emisije gasova staklene bašte. Da se ovo stavi u perspektivu, da je otpad od hrane zemlja, ona bi bila treći po veličini emiter gasova staklene bašte posle Kine i Sjedinjenih Država. Pored toga, ugljenični otisak hrane proizvedene i nepojedene procenjuje se na 3,3 milijarde tona CO2 na globalnom nivou.
2. Regulatorni troškovi i troškovi usklađenosti
Kako je bacanje hrane goruća tema širom sveta, propisi postaju sve zahtevniji prema prehrambenoj industriji. U EU, Okvirna direktiva o otpadu nalaže državama članicama da sprovode programe prevencije rasipanja hrane, a nepoštovanje može dovesti do novčanih kazni.
U Sjedinjenim Državama, države poput Kalifornije su primenile zakone kao što je SB 1383, koji zahteva od preduzeća da smanje organski otpad do 2025. Nepoštovanje može dovesti do kazni do 10.000 dolara dnevno.
Tako na primer u Njujorku, preduzeća koja ne uspeju da pravilno odvoje otpad od hrane za kompostiranje ili reciklažu mogu se suočiti sa kaznama od 250 dolara po prekršaju, koje se povećavaju sa ponovljenim prekršajima.
U Srbiji otpad od hrane regulisan je Zakonom o održivom upravljanju otpadom.
Dobre prakse i šta može sve sa "bačenom" hranom
U Srbiji se godišnje baci oko 990 hiljada tona otpada od hrane, od čega je to oko 250 hiljada tona gotovih jela.
- U nekim vremenima imali smo, javne licitacije za tu hranu, koja se prodavavala kao pomije, proizvođačima svinja. Naravno u to vreme bilo je i velikih potrošača, poput JNA. Toga danas nema, jer nema toliko velikih potrošača. Međutim restorani koji su i najveći u sadašnjem veremnu, mogu, a ja verujem da to i rade danepotrošenu hranu proslede narodnim kuhinjama - objasnio je Prostran
Svaki sedmi stanovnik u Srbiji nema tri obroka. Osim što bi se pametnim upravljanjem otpadom od hrane smanjilo siromaštvo i zagađenje životne sredine, prerada otpada od hrane mogla bi da znači i ozbiljan profit.
- Dugo nećemo moći da rešimo taj problem, ali najbolje je da probamo da se suočimo sa njim - kazao je sagovornik Bizportala
- Takođe pravilno odvojena hrana može biti izuzetan organsko đubrivo iskorišćeno u poljoprivredi, klimatske promene i sve što se sa poljoprivredom dešava. Cena veštačkog đubriva. Ekologija, ova hrana prailno raspoređena i selktovana može biti sjajno đubrivo - dodao je on.
Reciklaža i ponovo korišćenje hrane
Jedan od svetlih primera na svetu je i komapnija Unilever kao jedan od lidera pametnog korišćenja hrane, odnosno njene reciklaže. Najinteresantniji je primer sladolela njihove čuvene marke.
Oni neiskorišćen i neiskvaren sladoled od promene ukusa tokom proizvodnje više se ne rasipa. Neiskorišćeni sladoled se meša sa visokokvalitetnim sastojcima i vraća u proizvodnu liniju da bi se napravio ukusni novi sladoled. Napravljen je od 40 odsto sladoleda koji bi se mogao potrošiti, čime se svake godine spasava ekvivalent od preko 300.000 kutija sladoleda.
Japan reciklira otpad od hrane nazad u hranu fermentacijom
U zemlji izlazećeg sunca koja uvozi čak dve trećine hrane, sprovodi se jedinstvena metoda fermentacije kako bi se jestivi ostaci i ostaci pretvorili u održivu hranu za svinje uz uštedu novca, smanjenje otpada i smanjenje emisija. Japanski centar za ekologiju hrane, koja stvara rešenje od kojeg svi dobijaju pretvara ostatke ljudske hrane u visokokvalitetnu hranu za svinje.
Kako ova zemlja ima dugu tradiciju fermentacije nije im bilo teško da smisle način kako će proizvoditi proizvod, koji će imati ukus sličan jogurtu i kojim će proizvođači moći da hrane svoje svinje.
Centar se nalazi u Sagamihari, gradu u prefekturi Kanagava koji je udaljen oko dva sata vozom od Tokija. Sama Sagamihara je neupadljiva, ali svake godine oko 1.500 posetilaca iz celog Japana – od učenika osnovnih do penzionera – poseti centar kako bi iz prve ruke naučili o reciklaži hrane.
U objektu se dnevno preradi oko 40 tona otpada od hrane, koji kamionima stiže iz nekoliko stotina supermarketa, robnih kuća i masovnih proizvođača. Neki od ovih preduzeća su motivisani željom da ozelenjavaju svoje poslovanje, ali su svi podstaknuti nižim naknadama koje centar naplaćuje za prihvatanje njihovog otpada u poređenju sa spalionicama.
Od hrane koja ne može da se pretvori u stočnu, ova kompanija proizvodi bio gas. Od biogasa koji oni proizvedu od prerade hrane, napravi električne enegrije dovoljne za 1.000 domaćinstava.
Dehidracija i slanje poštom
Ova hrana se nakon pravilnog odlaganja potpuno dehidrira i šalje poštom do oktkupnog mesta u koovertima. Kada stigne na destinaciju zakopava se i tako postaje svojevrsno djubrivo za zemlju na kojoj će ponovo biti zaseđana nova količina hrane. Postoji više od 10.000 domaćinstava koja troše 33 do 45 dolara mesečno da bi koristila poštansku službu Sjedinjenih Država za otpremu otpada od hrane.
To je nakon odlaska sa oko 300 dolara za uređaj koji dehidrira otpad od hrane preko noći. Čineći to, uklanja miris i vodu, što omogućava akumulaciju otpadaka hrane.
Srbija i otpadna ulja
Nekoliko kompanija u Srbiji bavi se otkupom ili prerardom ulja iz restorana iz koga se potom prave takozvani biodizel, ili bio gas koji je ekolški ispravnija varijanta goriva za automobile i druge mašine. takođe kao još jedan vid dobre prakse je veliki broj poljoprivrednih proizvođača koji svoje proizvode prodaju na pijacama. Ono što ne uspeju da prodaju ili ono što nije prvog kvaliteta prerađuju u fermentisane proizvode, poput sokova džemova, ili nečeg drugog. Ovo bi mogla biti i ideja kako bi veliki broj supermarketa mogao da se uključi u takozvanu cirkularnu ekonomiju, i kroz preradu robe koja nije prve kategorije.
- Treablo bi otići u Finsku, Dansku, pa i Austriju, i naučiti i primeniti njihovu praksu - zaključio je Milan Prostran.
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na našoj Instagram stranici.
