Milijarderi su već kupili nebo - sledeća bitka je za Mesec

Američka zastava na Mesecu i sovjetski Sputnik bili su simboli političkih sistema koji su se nadmetali za prestiž i globalni uticaj. Danas, međutim, živimo u sasvim drugačijem svetu. Najvažniji igrači više nisu države, već privatne kompanije i ljudi čije se bogatstvo meri stotinama milijardi dolara.

Možda zvuči kao scenario naučnofantastičnog filma, ali stvarnost je još zanimljivija. Dok većina sveta raspravlja o veštačkoj inteligenciji, trgovinskim ratovima ili geopolitičkim tenzijama, u tišini se odvija proces koji bi mogao da promeni odnos snaga na planeti više nego bilo koji međunarodni sporazum. Milijarderi nisu kupili Mesec, ali su već kupili nebo. Ne, stvarno.

Mask, i na Zemlji i na nebu

Danas više od polovine svih aktivnih satelita koji kruže oko Zemlje pripada jednoj privatnoj kompaniji – Spejsiksu Ilona Maska. Nijedna evropska država, nijedna azijska sila, pa čak ni većina vojnih saveza nema orbitalnu infrastrukturu koja može da se meri sa Starlinkom. Ono što je nekada bilo isključivo pravo država sada se nalazi u rukama jednog čoveka.

To nije samo pitanje interneta ili satelitske televizije. Sateliti predstavljaju nervni sistem savremene civilizacije. Oni upravljaju navigacijom, bankarskim transakcijama, meteorologijom, vazdušnim saobraćajem, komunikacijama i vojnim operacijama. Ko kontroliše satelite, kontroliše tok informacija. A ko kontroliše informacije, poseduje oblik moći kakav svet do sada nije poznavao.

Rat u Ukrajini to je pokazao brutalno jasno. U jednom trenutku postalo je očigledno da odluke jednog privatnog milijardera mogu da utiču na komunikaciju na frontu i tok vojnih operacija. Bez obzira na to kako ko ocenjuje Maskove poteze, sama činjenica da jedan čovek može da donese odluku koja ima geopolitičke posledice govori koliko se svet promenio.

Idemo na Mesec

Ipak, Zemljina orbita tek je prvi nivo ove priče. Prava bitka tek počinje na Mesecu.Danas ga najveće svetske sile i privatne kompanije posmatraju potpuno drugačije – kao strateški resurs. Južni pol Meseca krije ogromne količine zaleđene vode. Za prosečnog čoveka to možda ne zvuči spektakularno, ali u svemiru voda vredi više od zlata. Iz nje se dobijaju kiseonik za disanje i vodonik za raketno gorivo. Drugim rečima, ko kontroliše vodu na Mesecu, jednog dana mogao bi da kontroliše gotovo svako dalje putovanje prema Marsu ili dubljem svemiru.

Zato danas više niko ozbiljno ne govori samo o naučnim misijama. Govori se o bazama, logističkim centrima, energetskim postrojenjima i rudnicima. Govori se o infrastrukturi.

A istorija nas uči da onaj ko prvi izgradi infrastrukturu, najčešće određuje pravila igre.

A šta kaže zakon

Tu dolazimo do možda najzanimljivijeg paradoksa savremenog međunarodnog prava. Sporazum o svemiru iz 1967. godine jasno kaže da nijedna država ne može da prisvoji Mesec ili bilo koje drugo nebesko telo. Ideja je bila plemenita – svemir pripada čovečanstvu. Ali taj dokument nastao je u vreme kada niko nije mogao da zamisli kompanije koje same proizvode rakete, šalju hiljade satelita u orbitu i raspolažu budžetima većim od ekonomija mnogih država.

Zbog toga danas postoji ogromna pravna praznina. Možda niko neće moći da kaže: "Ovaj deo Meseca je moj."

Ništa lepše od rupe u zakonu

Ali ništa ne sprečava kompaniju da upravo na tom mestu izgradi bazu, postavi energetski sistem, komunikacionu mrežu i infrastrukturu bez koje niko drugi neće moći da funkcioniše. To nije formalno vlasništvo. To je nešto mnogo važnije – kontrola.

Istorija je puna primera da je kontrola često vrednija od papira koji potvrđuje vlasništvo. Velike pomorske sile nisu dominirale zato što su posedovale okeane, već zato što su kontrolisale trgovačke puteve. Naftne kompanije nisu menjale svet zato što su posedovale planetu, već zato što su upravljale energijom. Digitalni giganti danas ne poseduju internet, ali kontrolišu način na koji ga milijarde ljudi koriste.

Svemir bi mogao da postane sledeći korak iste priče.

I upravo zato nije slučajno što se danas u istom društvu nalaze SpaceX, Blue Origin i druge privatne kompanije koje ulažu desetine milijardi dolara u razvoj raketa i lunarnih programa. One ne ulažu toliki novac zbog romantike istraživanja svemira. Ulažu ga zato što veruju da će buduća svemirska ekonomija vredeti hiljade milijardi dolara.

Ko prvi stigne, steći će prednost koju će drugi teško moći da sustignu.

Nebo je svačije?

To možda neće izgledati kao kolonijalizam iz udžbenika istorije. Nećemo gledati zastave koje se zabadaju u tlo niti vojske koje osvajaju teritorije. Novi kolonijalizam biće mnogo sofisticiraniji. Sastojaće se od komunikacionih mreža, energetskih sistema, lansirnih rampi i baza za snabdevanje. Umesto vojnika, teritorije će osvajati inženjeri. Umesto topova, odlučivaće rakete za višekratnu upotrebu i orbitalna logistika.

Najveća zabluda našeg vremena jeste uverenje da se ova priča tiče neke daleke budućnosti. Ne tiče. Ona se već događa.

Dok čitate ovaj tekst, hiljade privatnih satelita kruže iznad naših glava. Rakete poleću gotovo svake nedelje. Države ubrzano pišu nova pravila za eksploataciju svemira, a kompanije projektuju prve trajne baze na Mesecu.

Možda ćemo jednog dana govoriti da je 20. vek bio vek borbe za naftu, a 21. vek borba za svemir. Ako se to zaista dogodi, istorija će verovatno zabeležiti jednu zanimljivu činjenicu – da Mesec nije osvojen tenkovima niti zastavama. Prvo je osvojeno nebo. A nebo su već kupili milijarderi.

BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:

Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.