Umesto računara, programerskog posla i života u gradu, Miroslav Jovanović danas se bavi nečim potpuno drugačijim. Porodičnu tradiciju proizvodnje suhomesnatih proizvoda pretvorio je u posao, a pored pršute, vrata, slanine, kobasica i kulena, pravi i neke mnogo neobičnije specijalitete. Među njima su gvancale, vrat i pečenica u vinu, pa čak i čips od čvaraka, piše RTV.
Ono što je počelo kao povratak tradicionalnom načinu života vremenom je preraslo u ozbiljniju domaću proizvodnju.
Miroslav danas pokušava da spoji ono što je nasledio iz porodične tradicije sa idejama koje su zanimljive savremenim kupcima.
Od programiranja do života na selu
Promena profesije nije bila mala odluka.
Miroslav je programerski posao zamenio životom na selu i počeo sve više da se posvećuje domaćinstvu i proizvodnji hrane.
Umesto rada za računarom, njegov svakodnevni posao danas podrazumeva izbor mesa, obradu, soljenje, pripremu proizvoda i višemesečno sazrevanje.
Ipak, ideja nije bila da se samo napravi još jedna proizvodnja suhomesnatih proizvoda.
Cilj je bio da se sačuva način pripreme koji je postojao u domaćinstvima mnogo pre industrijske proizvodnje, ali i da se tradicionalnoj ponudi dodaju neki proizvodi koji se danas ređe mogu pronaći.
Specijalitet koji sazreva šest meseci
Jedan od proizvoda koji se posebno izdvaja jeste gvancale.
Reč je o specijalitetu od svinjskog obraza koji se marinira u začinima, a zatim prolazi kroz dug period zrenja.
Prema Miroslavljevim rečima, proces traje oko šest meseci.
Upravo zbog dugog sazrevanja, ovaj proizvod zahteva strpljenje i dobre uslove tokom čitavog procesa.
„Taj gvancale retko ko radi“, kaže Miroslav, objašnjavajući da se pored njega u ponudi nalaze i vrat u vinu i pečenica u vinu.
Njegova ideja je da proizvodi budu što bliži tradicionalnom načinu pripreme, bez nepotrebnog ubrzavanja procesa.
Pršuta, slanina, kulen i kobasice
Osnovu ponude ipak čine proizvodi koje poznaje gotovo svako domaćinstvo.
Tu su pršuta, vrat, slanina, kobasice, kulen i drugi suhomesnati proizvodi.
Međutim, Miroslav smatra da se razlika između domaćeg i industrijskog proizvoda ne pravi samo receptom.
Velika pažnja mora da se posveti sirovini, načinu obrade i uslovima u kojima meso sazreva.
Upravo zato proces počinje mnogo pre nego što proizvod dospe u pušnicu ili prostor za zrenje.
Sve počinje od kvalitetnog mesa
Prema Miroslavljevim rečima, izbor sirovine jedan je od najvažnijih delova čitavog procesa.
Kako objašnjava, kvalitet mesa zavisi i od kvaliteta svinja i načina njihove ishrane.
Važno mu je, kako navodi, da meso nije industrijski proizvod i da sirovina bude odgovarajućeg kvaliteta.
Tek nakon toga dolazi obrada.
Kod kobasica se, na primer, posebna pažnja posvećuje odvajanju mesa i uklanjanju žilica koje mogu da pokvare teksturu gotovog proizvoda.
Zatim slede soljenje i ostali koraci koji zavise od konkretnog proizvoda.
Kod suhomesnatih proizvoda nema mnogo prečica
Tradicionalna proizvodnja zahteva nešto što industrijska proizvodnja često pokušava da skrati – vreme.
Meso mora pravilno da se obradi, usoli i ostavi u odgovarajućim uslovima da sazri.
Temperatura, vlaga, cirkulacija vazduha i trajanje procesa mogu da utiču na konačni rezultat.
Zato Miroslav insistira na tome da svaki korak bude urađen kako treba.
Kod proizvoda koji sazrevaju mesecima, greška napravljena na početku procesa ne može jednostavno da se popravi na kraju.
Od tradicionalne trpeze do čipsa od čvaraka
Iako mu je cilj da sačuva stare recepte i način proizvodnje, Miroslav nije ostao samo na klasičnim proizvodima.
Jedan od zanimljivijih primera je čips od čvaraka.
Na taj način tradicionalni proizvod dobija potpuno drugačiji oblik i postaje nešto što može da bude zanimljivo i mlađim kupcima.
Slično je i sa načinom pakovanja.
Kulen se, na primer, pakuje u ručno rađene drvene kutije, čime se tradicionalni proizvod dodatno izdvaja na tržištu.
Zašto je važan sporiji način proizvodnje?
Kod domaćih suhomesnatih proizvoda upravo vreme često pravi najveću razliku.
Miroslavljeva proizvodnja zasniva se na sporijem procesu, u kojem se ne pokušava svaki korak ubrzati.
To znači da određeni proizvodi zahtevaju nedelje ili mesece pre nego što budu spremni.
Takav način rada je zahtevniji, ali istovremeno omogućava da se tradicionalne metode zadrže i da proizvodi dobiju karakter koji se teško postiže brzim industrijskim procesima.
Tradicija, ali i nešto novo
Miroslavova priča nije samo priča o čoveku koji je promenio profesiju.
Ona pokazuje i kako jedna stara porodična tradicija može da dobije novi oblik.
Osnova je ostala ista – kvalitetno meso, tradicionalna obrada, soljenje i dugo sazrevanje.
Ali su joj dodati proizvodi poput gvancalea i čipsa od čvaraka, kao i drugačiji način predstavljanja proizvoda.
Na taj način ono što je nekada bilo deo domaće trpeze pokušava da pronađe put do savremenih kupaca.
Od računara do domaće proizvodnje
Prelazak iz programerskog posla u proizvodnju hrane predstavlja prilično neobičan životni zaokret.
Ipak, Miroslav danas kroz svoj posao pokušava da spoji dve stvari – porodičnu tradiciju koju ne želi da izgubi i savremeno tržište kojem želi da ponudi nešto drugačije.
Njegova priča pokazuje da povratak na selo ne mora nužno da znači odustajanje od poslovne karijere i savremenog načina razmišljanja.
Naprotiv, tradicionalni proizvodi mogu dobiti novu vrednost upravo kada se spoje sa drugačijom idejom, dobrim predstavljanjem i spremnošću da se isproba nešto novo.
Od programiranja do šestomesečnog zrenja gvancalea put je prilično neobičan, ali Miroslav je upravo u toj promeni pronašao način da od porodične tradicije napravi svoj posao.
BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.
Komentari (0)