Omiljena grickalica crpi bunare - jedan kilogram "popije" 7.600 litara vode

Njihova popularnost je posebno porasla u poslednje dve godine, dajući im status luksuzne namirnice, piše "The Conversation".

Međutim, rastuća potražnja pokreće pitanja o uticaju uzgoja na životnu sredinu i održivosti proizvodnje u kontekstu sve izraženijih klimatskih promena.

Pistaći potiču sa područja današnje Turske i Irana. Iako se obično smatraju orasima, oni su zapravo seme drveta koje najbolje raste u klimi sa vrućim letima i relativno hladnim zimama, što je preduslov za blagovremeno cvetanje u proleće.

Takođe zahtevaju suve uslove jer visoka vlažnost vazduha smanjuje prinose i povećava podložnost drveća gljivičnim bolestima.

Pistaći su popularizovali u Sjedinjenim Američkim Državama krajem 19. i početkom 20. veka imigranti sa Bliskog istoka, a do 1930-ih prvi komercijalni voćnjaci su zasađeni u Kaliforniji.

Topla i suva klima Kalifornije pokazala se idealnom za uzgoj, pa su SAD na kraju preuzele vodeću ulogu od Irana i Turske i postale najveći svetski proizvođač.

Više od 7.600 litara vode je potrebno za proizvodnju kilogram pistaća

Ugljenični otisak pistaća procenjuje se na oko 2,5 kg ekvivalenta CO₂ (kg CO₂e). Ova brojka uključuje sve gasove staklene bašte proizvedene tokom uzgoja, prerade i transporta, uključujući metan i azot-oksid, čiji se uticaj pretvara u ekvivalentnu vrednost zagrevanja ugljen-dioksida. 

Ovo stavlja pistaće u rang sa avokadom i među biljne proizvode sa većim ugljeničnim otiskom. To je zbog intenzivnog uzgoja i složene obrade nakon berbe koja uključuje sušenje, prženje, a ponekad i ljuštenje i soljenje.

Međutim, njihov otisak ostaje manji od životinjskih proizvoda kao što su jaja (4,6 kg CO₂e po kg) ili piletina (9,8 kg CO₂e po kg), i neuporedivo je manji od govedine (85 kg CO₂e po kg). Veći problem je, međutim, potrošnja vode, posebno zato što se pistaći uglavnom uzgajaju u sušnim regionima.

Studija iz 2020. godine otkrila je da je potrebno više od 7.600 litara vode iz sistema za navodnjavanje da bi se proizveo kilogram pistaća.

Prekomerno zalivanje utiče na zemljište

To je više nego skoro svaka druga hrana. Samo govedina i jagnjetina zahtevaju više vode, ali njihova proizvodnja u velikoj meri zavisi od kišnice, koja ne iscrpljuje rezerve podzemnih voda kao što to čini navodnjavanje. Intenzivna proizvodnja pistaća, kao i veći deo kalifornijske poljoprivrede, ubrzava iscrpljivanje podzemnih voda. 

U dolini San Hoakin, gde se proizvodi većina kalifornijskih pistaća, prekomerno zalivanje uzrokuje sleganje zemljišta. 

Rezultat je značajna šteta na infrastrukturi i trajno smanjenje kapaciteta podzemnih vodonosnih slojeva. Situaciju dodatno pogoršavaju klimatske promene u Kaliforniji, gde suše postaju sve češće i jače. Država takođe doživljava sve izraženije oscilacije između vlažnih i sušnih perioda, sa kratkim i iznenadnim pljuskovima.

Obilne padavine često preopterećuju vodnu infrastrukturu, što onemogućava efikasno obnavljanje zaliha vode izgubljenih tokom suša. Situacija je posebno teška u Iranu i Kaliforniji.

Iran se takođe suočava sa sličnim problemima. Kombinacija klimatskih promena i lošeg upravljanja vodama iscrpljuje rezerve podzemnih voda i ugrožava poljoprivredu širom zemlje. U Rafsandžanu, istorijski jednom od najvećih regiona rasta, prekomerno pumpanje je skoro ispraznilo vodonosne slojeve.

Bunari se kopaju stotinama metara duboko kako bi se pristupilo preostaloj vodi, koja je često lošeg kvaliteta i slana. Kao i dolina San Hoakin, Rafsandžan takođe doživljava sleganje tla zbog prekomernog pumpanja.

Procene su još zabrinjavajuće: do 2050. godine, proizvodnja pistaća će zahtevati još više vode ako temperature i nivoi CO₂ nastave da rastu.

Ovo dovodi u pitanje budućnost globalne proizvodnje. Kako zimske temperature u Iranu i Kaliforniji rastu, drveće manje cveta, prinosi opadaju, a gubici od štetočina se povećavaju.

Kakva su predviđanja?

Dakle, kakva je budućnost pistaća? Jedno rešenje je prelazak na manje intenzivne metode poljoprivrede, što bi smanjilo potrošnju energije i emisiju gasova staklene bašte. Druga opcija je odabir sorti koje su otpornije na sušu. Proizvodnja bi se mogla premestiti u sušnije regione kako Kalifornija i Iran postaju topliji i sušniji.

Ali trenutni proizvođači bi izgubili izvor prihoda. Pored toga, klima u novim regionima možda neće ostati stabilna dovoljno dugo da održi proizvodnju, posebno zato što je voćnjacima potrebno nekoliko godina da postanu produktivni.

Najdirektniji način za očuvanje proizvodnje je drastično smanjenje emisije gasova staklene bašte kako bi se ograničili budući uticaji na životnu sredinu.

Prelazak na raznovrsnije, manje intenzivne i efikasnije poljoprivredne prakse takođe može pomoći, piše Indeks.hr

Međutim, s obzirom na njihov trenutni ekološki otisak i neizvesnu budućnost, možda je najbolje smatrati ovu luksuznu hranu povremenom poslasticom, a ne redovnim delom ishrane, zaključuju autori.

BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:

Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.