Najskuplji objekat ikada napravljen, težak 430 tona, biće srušen u okean

U svakom velikom ljudskom projektu koji deluje kao da će trajati zauvek krije se jedno neprijatno praktično pitanje: ko će na kraju ugasiti svetla? Kada je reč o Međunarodnoj svemirskoj stanici, odgovor se već gradi.

NASA je angažovala SpaceX da razvije američko vozilo za deorbitiranje (U.S. Deorbit Vehicle), teško modifikovanu letelicu Cargo Dragon koja će se na kraju spojiti sa stanicom i obezbediti poslednji potisak potreban da ona napusti orbitu. Prema sadašnjem planu, kontrolisani ulazak u atmosferu trebalo bi da se dogodi krajem 2030. godine, nakon što poslednja posada napusti stanicu, piše Spejs dejli.

Sa masom od oko 430 tona, i troškovima gradnje od neverovatnih 150 milijardi dolara (neke procene kažu i 180 milijardi) Međunarodna svemirska stanica je prevelika da bi mogla da bude prepuštena slučaju i da padne tamo gde je atmosfersko kočenje odvede. Operateri će zato usmeriti zonu pada njenih ostataka ka nenaseljenom delu južnog Pacifika.

Taj region često se svodi na jedno neodoljivo ime – Point Nemo, mesto u okeanu koje je najudaljenije od kopna. Istina je nešto manje filmska, ali mnogo zanimljivija. Point Nemo je samo koordinata. Raspadnuta svemirska stanica ostavlja dugu zonu rasipanja ostataka. NASA govori o udaljenoj zoni u okeanu, a ne o preciznom pogotku baš te tačke.

Poslednja misija stanice zapravo neće biti uništenje. Biće to održavanje kontrole sve dok više ne bude ničega što treba kontrolisati.

NASA je kupila svemirsku letelicu čija je misija – kraj

NASA je u junu 2024. godine izabrala SpaceX za ovaj posao na osnovu ugovora sa fiksnom cenom, vrednog do 843 miliona dolara. Kompanija će razviti i isporučiti letelicu, dok će NASA preuzeti vlasništvo nad njom i upravljati njenim radom. Usluga lansiranja nabavlja se odvojeno.

Projekat je u međuvremenu prešao fazu objavljivanja ugovora. Prema NASA-inom zahtevu za budžet za fiskalnu 2027. godinu, osnovni parametri troškova i rokova odobreni su u februaru 2026, čime je projekat i formalno ušao u fazu razvoja. Isporuka letelice planirana je za kraj 2028. godine.

Dizajn se zasniva na letelici Kargo Dragon, ali će njen servisni deo biti uvećan i opremljen dodatnim Draco potisnicima. Letelica mora da se spoji sa stanicom, pomogne u kontroli njenog položaja, a zatim izvede manevre za promenu orbite i konačni ulazak u atmosferu.

To je neobična letelica za razmišljanje. Većina svemirskih misija opravdava se mestom na koje će otići, onim što će prevesti ili onim što bi mogla da otkrije. Ova se pravi da bi okončala život druge svemirske letelice, a da taj kraj ne preraste u nesreću.

Deorbitiranje ISS-a nije isto što i jednostavno obaranje

Vozilo mora da promeni brzinu stanice upravo toliko da njen sledeći pad preseče atmosferu na unapred planiranom mestu.

NASA u svojim često postavljanim pitanjima o planu završetka rada stanice opisuje postepeno spuštanje, a ne jedan dramatičan potisak. Atmosfersko kočenje obaviće što je moguće veći deo posla. Postojeći pogonski sistemi pomoći će u spuštanju i oblikovanju orbite. Kada svi astronauti budu bezbedno vraćeni na Zemlju, operateri će uskladiti konačnu putanju iznad Zemlje i izdati komandu letelici za deorbitiranje da izvede veliki završni manevar za ulazak u atmosferu.

Postojeći sistemi stanice i priključene letelice Progress mogu poslužiti kao rezerva, ali ne pružaju sigurnosnu marginu kakvu NASA želi. Nova letelica mora da pomeri konstrukciju višestruko težu od sebe, a da pritom ne prekorači ograničenja modula i nosača koji su već decenijama u svemiru.

Njena uloga nije da savlada svih 430 tona, već da napravi precizne promene i prepusti gravitaciji i atmosferi da obave ostatak posla.

Point Nemo jeste stvaran, ali astronauti nisu stalno iznad njega

NOAA određuje položaj Point Nemo na 48 stepeni i 52,6 minuta južne geografske širine i 123 stepena i 23,6 minuta zapadne geografske dužine. Od najbližeg kopna udaljen je oko 2.688 kilometara u tri pravca – do ostrva Dusi, ostrva Motu Nui i Maherovog ostrva na Antarktiku.

Često ponavljana tvrdnja da su astronauti sa ISS-a najbliži ljudi Point Nemo tačna je samo uz jednu važnu dopunu – vreme je presudno. Međunarodna svemirska stanica kruži na visini od oko 400 kilometara iznad Zemlje, a njen nagib orbite od 51,6 stepeni omogućava joj da prelazi preko geografske širine na kojoj se nalazi Point Nemo.

Kada stanica prođe dovoljno blizu iznad te oblasti, njena posada zaista može biti mnogo bliža od bilo koje osobe na kopnu. Nekoliko minuta kasnije stanica je već prešla ogromnu površinu okeana i više nije.

Upravo ista orbitalna brzina koja omogućava posadi ISS-a da vidi oko 16 izlazaka i zalazaka Sunca tokom jednog uobičajenog radnog dana čini poređenje sa Point Nemom kratkotrajnim.

Postoji još jedna važna ispravka. NASA u svojim javno dostupnim planovima ne navodi da će stanica pasti baš na Point Nemo. Naslovi često udaljeni deo okeana pretvaraju u jednu tačku jer je tačku lako zamisliti. Planeri leta, međutim, moraju da računaju sa zonom rasipanja ostataka, neizvesnošću i koridorom koji se određuje mnogo preciznije.

Stanica jednostavno ne može da bude sačuvana kao muzejski eksponat

Razumljivo je što postoji želja da se ISS sačuva. Prvi element stanice lansiran je 1998. godine, a ljudi na njoj neprekidno žive od novembra 2000. godine.

Ona je istovremeno laboratorija, dom, mašina i fizički simbol međunarodnog političkog dogovora.

Ali stanica je projektovana tako da bude sastavljena u orbiti, a ne da bude rastavljena i vraćena na Zemlju. NASA navodi da je za njenu izgradnju bilo potrebno 27 letova spejs-šatla, više misija međunarodnih partnera, 13 godina rada i 161 izlazak astronauta u otvoreni svemir.

Veliki teretni prostor spejs-šatla više ne postoji, a nijedna savremena letelica ne može da vrati cele module na Zemlju. Čak je i vlasništvo nad stanicom podeljeno između međunarodnih partnera.

Napajanje, hlađenje, navigacija, laboratorije i životni prostori međusobno zavise jedni od drugih. Ono što izgleda kao jedna velika srebrna letelica zapravo je bliže malom gradu čije se komunalne instalacije protežu preko svih „parcela“.

Ni podizanje stanice na višu orbitu nije jednostavno rešenje za njeno očuvanje. NASA procenjuje da bi njeno parkiranje u orbiti koja bi mogla da je sačuva tokom narednih 100 godina zahtevalo više nego dvostruko veću promenu brzine nego kontrolisano deorbitiranje. Istovremeno bi stanica bila izložena nepovoljnijem okruženju sa više svemirskog otpada.

Očuvanje bi tako postalo obećanje budućim generacijama da će morati da održavaju objekat od 430 tona koji one nisu postavile u orbitu.

Melanholičan odgovor ujedno je i odgovoran: neki manji delovi možda će završiti u muzejima, ali sama stanica mora da bude tretirana kao mašina kojoj se bliži kraj radnog veka.

Veći deo ISS-a nestaće u atmosferi, ali ne baš sve

NASA očekuje da će se raspad stanice odvijati u više faza. Solarni paneli i radijatori trebalo bi prvi da se odvoje. Zatim će početi raspad čitavih modula i delova rešetkaste konstrukcije, nakon čega će uslediti dodatna fragmentacija kada spoljašnje oplate počnu da se tope, a unutrašnja oprema bude izložena intenzivnom zagrevanju.

Veći deo stanice trebalo bi da se istopi, sagori ili ispari. Međutim, očekuje se da će gusti delovi i komponente otporne na visoke temperature preživeti i pasti u okean. Upravo zato je kontrolisani koridor toliko važan.

Nazvati ovaj događaj jednostavno „sagorevanjem“ može stvoriti utisak da će sve nestati čisto i potpuno. Inženjerske procene govore drugačije.

Ranije svemirske stanice pružaju samo delimične primere. Skylab je 1979. godine nekontrolisano ušao u atmosferu, a njegovi ostaci rasuti su širom zapadne Australije.

Stanica Mir je 2001. godine namerno usmerena ka južnom Pacifiku. NASA istorija ova dva ulaska u atmosferu pokazuje zašto je kontrolisani završetak misije Mira bliži model za ISS, iako je Međunarodna svemirska stanica znatno teža.

Plan je složeniji nego što sugeriše jednostavna rečenica „SpaceX će oboriti ISS“. Zapisnik savetodavnog odbora iz aprila 2026. godine opisuje strategiju koja uključuje američku letelicu i dve ruske letelice Progress.

NASA i Roskosmos potpisali su tehničke protokole i planove za vanredne situacije jer nijedna od dve agencije ne upravlja celom stanicom.

Poslednji odlazak pretvoriće mesto ponovo u objekat

Otkako je posada Ekspedicije 1 stigla na stanicu 2. novembra 2000. godine, najmanje jedna osoba neprekidno se nalazila van Zemlje.

NASA je 2025. godine obeležila 25 godina neprekidnog prisustva ljudi u svemiru. Svako ko je rođen nakon prvog dolaska posade na ISS nikada nije doživeo dan u kojem su se svi živi ljudi nalazili na planeti Zemlji.

Ako neka komercijalna svemirska stanica bude aktivna pre zatvaranja ISS-a, to neprekidno ljudsko prisustvo moglo bi da se nastavi negde drugde. Ako ne bude, poslednje odvajanje od ISS-a označiće njegov kraj.

Poslednja posada zatvoriće otvore, napustiti kabine za spavanje i laboratorije i gledati kako se stanica udaljava, znajući da u nju više niko neće ući.

Ona će nastaviti da kruži oko Zemlje, ali više neće biti mesto u kojem ljudi žive.

Vozilo za deorbitiranje biće mehanizam koji će to mesto ponovo pretvoriti u objekat.

Odgovorna misija mora da ima i svoj kraj

Postoji paralela sa NASA-inom odlukom da namerno usmeri letelicu Cassini u Saturn. Cassini je uništen kako bi se sprečila mogućnost budućeg slučajnog sudara sa potencijalno nastanjivim Saturnovim mesecima.

ISS će biti uništen kako bi se sprečio nekontrolisani ulazak u atmosferu iznad naseljenih područja.

Razlozi su različiti, ali princip je isti. Misija nije u potpunosti odgovorna samo zato što su njene godine korisnog rada bile uspešne. Odgovornost podrazumeva i zadržavanje dovoljne kontrole da se odluči šta će se dogoditi kada posao bude završen.

Kraj 2030. godine i dalje je plan, a ne nepromenljiv datum. NASA-ine analize deorbitiranja ostavljaju mogućnost produžetka rada stanice ukoliko komercijalne zamene ne budu spremne i ukoliko se partneri sa tim saglase.

Letelica za deorbitiranje može čekati na Zemlji sve dok ne bude doneta konačna odluka.

Ipak, ovaj ugovor pretvara kraj ISS-a iz apstraktne ideje u konkretan komad svemirske tehnologije.

Negde na Zemlji inženjeri projektuju letelicu čiji uspeh neće biti meren time koliko će daleko otputovati, već koliko će precizno omogućiti da najveći objekat koji je čovečanstvo ikada sastavilo u svemiru – nestane.

BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:

Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.