Umesto da minijaturne šetlandske ponije drži samo na imanju, počela je da ih vodi u domove za stare i ustanove za decu sa posebnim potrebama. Njihove posete izazivaju osmehe, ali ponekad i suze kod ljudi koji ih dočekuju.
Danas ima sedam ponija, a obilazak ustanova postao je njen posao sa punim radnim vremenom. Ipak, kako je ispričala za Business Insider, do ove ideje nije došla planski, već sasvim slučajno.
Sve je počelo sa dva ponija koje je svakodnevno viđala
Sara je godinama radila kao negovateljica konja, brinući o životinjama drugih vlasnika. Posle pandemije, tokom svakodnevne vožnje do posla, počela je da primećuje dva minijaturna šetlandska ponija na jednom polju.
Zainteresovala se za njih, raspitala se ko je njihov vlasnik i zatražila dozvolu da ih poseti. Nekoliko meseci kasnije dobila je upravo te ponije, iako u početku nije znala šta će sa njima raditi.
Nije želela da životinje ostatak života provode samo na livadi, već je tražila način da budu aktivne. Prvo je organizovala druženja sa decom, časove upoznavanja sa životinjama i pojedinačne susrete, a kasnije i proslave.
Međutim, kada je došla jesen, shvatila je da joj je potreban drugačiji način rada, jer aktivnosti na otvorenom tokom hladnih i kišnih dana nisu bile praktične.
Poniji počeli da posećuju domove za stare
Ideja da životinje uvede u zatvorene prostorije pojavila se nakon što je videla fotografiju konja u liftu. Zapitala se da li bi i njeni poniji mogli da se kreću po zgradama i koriste liftove.
Najpre je proverila kako se snalaze u zatvorenom prostoru, a zatim je kontaktirala jedan dom za stare i predložila probnu posetu.
Reakcije korisnika doma bile su izuzetno pozitivne. Sara je shvatila da mali poniji mogu da pruže mnogo više od obične zabave i da njihovo prisustvo kod starijih ljudi izaziva snažne emocije.
Četiri godine nakon prvih pokušaja, njen posao se proširio. Umesto dva, sada ima sedam ponija koje vodi u domove za stare, ustanove za smeštaj dece sa posebnim potrebama i druge ustanove.
Posebno vodi računa o životinjama
Posao nije bio jednostavan, jer je Sara morala sama da pronađe način da organizuje posete, vodi rezervacije, izdaje račune i brine o svim detaljima.
Jedan od izazova bio je i kretanje ponija po zatvorenim prostorijama. Njihova kopita klizila su po laminatnim podovima, pa je morala da pronađe odgovarajuću obuću koja će im omogućiti bezbedno hodanje.
Posebnu pažnju posvetila je navikavanju životinja na liftove. Za svaki uspešan ulazak nagrađivala ih je malom poslasticom, kako bi se osećale sigurno i opušteno.
Posete ograničava na jedan sat, jer joj je dobrobit životinja na prvom mestu. Takođe, više voli da manji broj korisnika ima dovoljno vremena da se druži sa ponijima nego da susreti budu kratki i užurbani.
Nekada se smeju, a nekada zaplaču kada ih ugledaju
Sara kaže da nikada ne može unapred da zna kako će stariji ljudi reagovati kada ugledaju ponije. Neki se smeju, dok pojedini zaplaču.
Ni sama ne može u potpunosti da objasni zašto ove životinje izazivaju toliko emocija. Pretpostavlja da njihova mala veličina i izgled mladunaca kod ljudi bude posebna osećanja i uspomene.
Osim u domovima za stare, poniji posećuju i ustanove za decu sa posebnim potrebama, kao i vrtiće. Deca ih, takođe, obožavaju.
Sara priznaje da nikada nije zamišljala da će joj upravo ovakav posao postati životni poziv. Iako je bilo mnogo prepreka i posao nije naročito unosan, smatra ga veoma ispunjavajućim i ne bi ga menjala za nešto drugo, piše Business Insider.
Kako kaže, uspela je da pronađe način da istovremeno usreći i životinje i ljude.
BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.
Komentari (0)