Albanija menja pravila za kompanije koje koriste državne nekretnine po modelu "1 evro". Iako simbolična cena zvuči kao prilika da se državna imovina praktično dobije za male pare, iza ovog modela stoje višemilionske investicione obaveze. Sada je uvedena mogućnost da određeni investitori, pod veoma strogim uslovima, zatraže i kupovinu nekretnine koju koriste, piše portal Ora news.
Nova pravila definisana su uputstvima albanskog Ministarstva ekonomije i inovacija od 1. septembra, koja uređuju zakup, korišćenje, privatizaciju i prodaju državne imovine.
Šta zapravo znači „nekretnina za 1 evro“?
Najvažnije je odmah razjasniti jednu stvar: državne nekretnine se ne prodaju kompanijama za jedan evro.
Simbolična tarifa odnosi se na korišćenje državne imovine kroz posebne ugovore. Kompanija dobija pravo da koristi nekretninu pod povoljnim uslovima, ali zauzvrat preuzima obavezu da uloži značajna sredstva u razvoj projekta i, u određenim slučajevima, otvori nova radna mesta.
Sada je uvedena mogućnost da neke od tih kompanija, ukoliko ispune propisane uslove, zatraže da im se nekretnina i proda.
Ko može da traži kupovinu državne nekretnine?
Nova pravila odnose se na kompanije koje koriste državnu imovinu površine veće od 500 kvadratnih metara.
Međutim, sama činjenica da kompanija koristi državnu nekretninu nije dovoljna.
Jedan od ključnih uslova jeste da je investitor realizovao ulaganje vredno više od pet miliona evra.
Pored toga, ulaganje mora da bude veće od 750 odsto vrednosti državne nekretnine koju kompanija želi da kupi.
To znači da, na primer, za nekretninu procenjene vrednosti od milion evra nije dovoljno uložiti pet miliona evra. Investicija mora da bude veća od 7,5 miliona evra da bi bio ispunjen i drugi uslov.
Zašto je uveden ovako visok prag?
Cilj pravila je da se spreči da kompanija dobije državnu imovinu pod povoljnim uslovima, a zatim je brzo privatizuje i ostvari profit bez realizacije ozbiljnog projekta.
Zato se od investitora traži da pokaže da je u nekretninu zaista uložio višestruko više od njene vrednosti.
Sve se mora dokazati odgovarajućom dokumentacijom, uključujući finansijske i tehničke izveštaje.
Kupovina ne znači kraj obaveza
Čak i ako kompanija dobije pravo da kupi državnu nekretninu, investicione obaveze time ne nestaju.
Investitor mora da realizuje kompletan iznos ulaganja koji je prethodno predviđen poslovnim planom i ugovorom.
Ta obaveza se prenosi i u ugovor o prodaji.
Ako kompanija ne ispuni ono što je obećala, država može da raskine ugovor, vrati nekretninu u svoje vlasništvo i zadrži novac koji je kupac već platio.
Nekretnina ne može odmah da se preproda
Nova pravila predviđaju i dodatnu zaštitu države.
Investitor ne može jednostavno da kupi nekretninu, a zatim je odmah proda drugoj kompaniji.
Preprodaja nije dozvoljena dok ne budu ispunjene sve investicione obaveze iz ugovora.
Na taj način pokušava se sprečiti scenario u kojem bi neko državnu imovinu koristio pod simboličnim uslovima, zatim je privatizovao i ostvario zaradu pre nego što ispuni obećane obaveze.
Kazna ako investicija nije realizovana
Za neispunjavanje investicionih obaveza predviđene su i novčane kazne.
Ako investitor ne realizuje deo obećane investicije, kazna iznosi 10 odsto vrednosti nerealizovanog dela ulaganja.
Postoji i posebna kazna za radna mesta.
Za svako radno mesto koje je investitor obećao da će otvoriti, ali ga nije otvorio, predviđena je kazna od 50.000 albanskih leka.
Kako država kontroliše investitore?
Realizacija projekata trebalo bi da se proverava kroz finansijske izveštaje, izveštaje ovlašćenih revizora i procenitelja nekretnina.
Kontrola ugovora predviđena je najmanje jednom u šest meseci.
Na taj način država želi da prati da li kompanije zaista ulažu novac i ispunjavaju obaveze koje su preuzele kada su dobile pravo da koriste državnu imovinu.
Ovo nije program „kuća za 1 evro“
Albanski model ne treba mešati sa evropskim programima u kojima se fizičkim licima nude stare ili napuštene kuće za simboličan iznos, najčešće uz obavezu renoviranja.
Ovde je reč o državnoj imovini koja se ustupa kompanijama radi velikih poslovnih investicija.
Suština modela je jednostavna: država kompaniji omogućava korišćenje nekretnine pod veoma povoljnim uslovima, dok investitor zauzvrat mora da uloži značajan novac, razvije projekat i, gde je ugovorom predviđeno, otvori nova radna mesta.
Sada je određenim investitorima otvorena i mogućnost da tu imovinu kupe, ali tek nakon što ispune veoma stroge uslove.
Jedan evro je samo početak računice
Zato naslov „državna nekretnina za jedan evro“ može da zvuči mnogo povoljnije nego što stvarni model jeste.
Jedan evro predstavlja simboličnu tarifu za korišćenje državne imovine, a ne cenu po kojoj kompanija automatski postaje vlasnik nekretnine.
Za mogućnost kupovine mnogo su važnije druge cifre: više od pet miliona evra ulaganja i investicija veća od 750 odsto vrednosti nekretnine.
Drugim rečima, Albanija ovim modelom ne deli državну имовину за male pare, već pokušava da je iskoristi kao podsticaj za velike privatne investicije.
BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.
Komentari (0)