Evropljani godišnje bacaju milione pokvarenih kućnih aparata, iako bi veliki deo njih mogao da se popravi. Razlog nije samo starost uređaja već i činjenica da popravka često košta gotovo koliko i kupovina novog proizvoda. Evropska unija zato uvodi nova pravila koja bi trebalo da promene odnos proizvođača prema servisiranju tehnike, omoguće lakši pristup rezervnim delovima i daju potrošačima veća prava. Promene bi mogle da budu važne i za građane Srbije, koji se suočavaju sa sličnim problemom kada im se pokvare veš-mašina, frižider, televizor ili drugi kućni aparati, piše Euronews.
Prema podacima navedenim u evropskoj analizi tržišta, domaćinstva u Evropskoj uniji godišnje izdvajaju oko 12 milijardi evra za popravke i povezane troškove, dok se istovremeno ogromna količina uređaja odbacuje i zamenjuje novim. Procene pokazuju da se u Evropi svake godine stvori oko 35 miliona tona otpada zbog bacanja pokvarenih proizvoda.
Iako bi čak 77 odsto građana radije popravilo uređaj nego kupilo novi, stvarnost je drugačija. Visoke cene servisa, nedostatak rezervnih delova i dugo čekanje često ih primoravaju da se odluče za novu kupovinu.
Samo svaki peti pokvareni uređaj dobije priliku za popravku
Koliko je problem ozbiljan pokazuje podatak da se u velikim evropskim ekonomijama popravi manje od petine pokvarenih kućnih aparata.
U Francuskoj stopa popravki iznosi oko 18 odsto, dok je u Belgiji približno 15 odsto. Od oko 28 miliona kvarova kućnih aparata koji se godišnje dogode na posmatranim tržištima, samo pet miliona završi popravkom kod stručnog servisera.
To znači da veliki broj uređaja koji bi potencijalno mogli ponovo da se koriste završava kao otpad.
Jedan od razloga je ekonomska računica. Ako popravka veš-mašine košta 280 evra, a novi uređaj sličnih karakteristika može da se kupi za približno isti iznos, mnogi potrošači neće želeti da rizikuju dodatne troškove.
Problem je još izraženiji kada je reč o rezervnim delovima. Procene pokazuju da se profesionalna popravka isplati kod svega pet odsto veš-mašina i oko trećine usisivača. Kod velikog broja drugih uređaja cena delova i rada toliko je visoka da kupovina novog proizvoda postaje privlačnija opcija.
„Pristup servisiranju nije glavni problem. Problem je cena“, ističe Aleks Bunodijer, istraživač na doktorskim studijama u istraživačkoj grupi za inženjerstvo životnog ciklusa na Univerzitetu KU Leuven u Belgiji.
Drugim rečima, potrošači često žele da poprave uređaj, ali im se to finansijski ne isplati.
Proizvođači podstiču kupovinu novih uređaja umesto popravke
Problem nije samo u ceni rada servisera. Veliku ulogu imaju i način proizvodnje uređaja, dostupnost rezervnih delova i ograničenja koja pojedini proizvođači postavljaju nezavisnim servisima.
Kada se pokvari samo jedan manji deo uređaja, potrošač ponekad mora da zameni čitav sklop. Umesto popravke komponente koja košta nekoliko desetina evra, potrebno je kupiti znatno skuplji deo, što ukupnu cenu servisa može da učini neisplativom.
Proizvođači često koriste konstrukcijska rešenja u kojima su delovi skloni habanju povezani sa većim elektronskim komponentama. Tako zamena jednog jeftinog dela može da zahteva kupovinu kompletnog sklopa čija je cena višestruko veća.
Dodatni problem predstavljaju softverska ograničenja. Pojedini uređaji imaju elektronske sisteme koji mogu da otežaju zamenu komponenti ili da ograniče rad nezavisnih servisera.
Prema podacima navedenim u analizi, čak 80 odsto nezavisnih servisera prijavljuje da nailazi na prepreke koje postavljaju proizvođači, uključujući ograničen pristup dijagnostičkim programima, rezervnim delovima i drugim informacijama potrebnim za popravku.
To znači da čak i kada postoji majstor koji može da popravi uređaj, posao ponekad ne može da se obavi bez odgovarajućeg softvera ili originalne tehničke dokumentacije.
„Kada kupite nov proizvod, dobijate dvogodišnju garanciju. Međutim, kada obavite popravku, garancija se obično odnosi samo na deo koji je zamenjen“, objašnjava Bunodijer.
Tu je i pitanje praktičnosti. Novi uređaj može da stigne na kućnu adresu za 24 sata, dok se na popravku ponekad čeka nedeljama. Potrošači zato često biraju brže rešenje, čak i kada ono podrazumeva dodatni trošak.
Elektronski otpad postaje sve veći problem za Evropu
Kratak vek trajanja uređaja ne predstavlja samo finansijski problem za domaćinstva već i ozbiljan izazov za životnu sredinu.
Prema podacima organizacije za zaštitu potrošača Euroconsumers, pametni telefoni i tableti u proseku se odbacuju nakon manje od tri godine korišćenja.
Televizori se često zamenjuju zbog zastarevanja softvera i nemogućnosti korišćenja novijih aplikacija za gledanje filmova i serija. Veš-mašine i mašine za pranje sudova završavaju na otpadu nakon ozbiljnijih mehaničkih kvarova, dok se bežični usisivači u proseku menjaju nakon svega četiri i po godine, uglavnom zbog problema sa litijumskim baterijama.
Takva praksa ima ozbiljne posledice. Procene navedene u evropskoj analizi pokazuju da odbačeni uređaji doprinose emisiji oko 261 milion tona gasova sa efektom staklene bašte godišnje.
Popravka postojećeg proizvoda u većini slučajeva zahteva manje sirovina i energije nego proizvodnja potpuno novog uređaja. Zbog toga se produžavanje životnog veka tehnike smatra jednim od važnih načina za smanjenje otpada.
Ipak, postoje i izuzeci. Kod veoma starih uređaja koji troše mnogo električne energije ponekad je opravdanija kupovina novog, energetski efikasnijeg modela.
Evropska unija je zato u okviru Zelenog dogovora postavila cilj da do 2050. godine postane klimatski neutralna i razvije privredu u kojoj se resursi ponovo koriste, umesto da se neprestano proizvode i odbacuju novi proizvodi.
EU uvodi pravo na popravku: Proizvođači će morati da omoguće servisiranje uređaja
Evropska unija je odlučila da promeni pravila i potrošačima omogući lakši pristup popravkama.
Direktiva o pravu na popravku, poznata kao Right to Repair, usvojena je 2024. godine, a države članice imale su rok do 31. jula 2026. da je prenesu u svoje nacionalne propise.
Njena primena trebalo bi da olakša servisiranje proizvoda, poveća dostupnost rezervnih delova i smanji potrebu za kupovinom novih uređaja.
Cilj je da građani imaju više mogućnosti da poprave proizvode, umesto da budu primorani da ih zamene čim se pojavi kvar.
Nova pravila odnose se na prava potrošača i obaveze proizvođača. Važno je, međutim, da se obaveza proizvođača da popravi uređaj odnosi na kategorije proizvoda za koje evropski propisi već predviđaju zahteve u pogledu popravljivosti.
Šta se menja za kupce?
Jedna od važnih novina odnosi se na situaciju kada se proizvod pokvari tokom zakonskog perioda odgovornosti prodavca za nesaobraznost.
Potrošač tada može da bira između popravke i zamene proizvoda, u skladu sa pravilima zaštite potrošača. Ako se odluči za popravku, period zakonske odgovornosti produžava se za dodatnih 12 meseci.
To je značajna promena jer potrošači često izbegavaju popravku upravo zbog straha da će ubrzo nakon servisa ponovo morati da plate novu intervenciju.
Direktiva predviđa i poseban evropski obrazac sa informacijama o popravci. On bi trebalo da omogući kupcima da unapred dobiju jasnije podatke o tome koliko će servis koštati i koliko će trajati.
U obrascu mogu da se navedu:
- Podaci o serviseru i njegovim uslugama.
- Cena dijagnostike i popravke.
- Procena trajanja servisiranja.
- Mesto na kojem se uređaj predaje i preuzima.
- Troškovi transporta.
- Mogućnost dobijanja privremenog zamenskog uređaja.
Ako serviser izda ovakav obrazac, ponuđeni uslovi po pravilu ostaju važeći najmanje 30 dana.
Potrošači će tako lakše moći da uporede ponude različitih servisa i procene da li im se popravka isplati.
Važno je i to što će kupci moći da koriste nezavisne servise, umesto da budu upućeni isključivo na ovlašćene servise proizvođača.
Proizvođači više neće moći da ograničavaju nezavisne servisere
Nova evropska pravila donose i konkretne obaveze proizvođačima.
Oni će za proizvode obuhvaćene direktivom morati da omoguće popravku, osim kada ona objektivno nije moguća. Neće moći da odbiju servisiranje samo zato što je uređaj ranije popravljao nezavisni serviser ili zato što je popravka skupa.
Proizvođači će morati da omoguće pristup rezervnim delovima, potrebnom alatu i tehničkim informacijama koje su neophodne za servisiranje.
Posebno je značajno ukidanje prepreka koje sprečavaju nezavisne servisere da obavljaju popravke. Softverske blokade, tehnička ograničenja i pojedini ugovorni uslovi neće smeti da se koriste kako bi se neopravdano sprečilo nezavisno servisiranje.
Pravila predviđaju i mogućnost korišćenja originalnih, polovnih, kompatibilnih i odgovarajućih delova izrađenih pomoću 3D štampe, pod uslovom da su bezbedni i zakoniti.
Proizvođači će, takođe, morati da objavljuju okvirne cene uobičajenih popravki na svojim internet stranicama, kako bi kupci mogli lakše da procene troškove pre nego što donesu odluku.
Kada postoji obaveza proizvođača da popravi određeni uređaj, popravka mora biti obavljena u razumnom roku i besplatno ili po razumnoj ceni, u skladu sa konkretnim okolnostima i pravilima direktive.
Ipak, upravo bi određivanje razumne cene moglo da bude jedan od najvećih izazova u primeni novih pravila.
Proizvođač može smatrati da je određena cena opravdana zbog troškova skladištenja, transporta, rada i nabavke delova, dok potrošač i dalje može da proceni da mu se takva popravka ne isplati.
„Šta je razuman rok? Šta je razumna cena? Pitanje je kako se to određuje“, upozorava Bunodijer.
Nisu sve evropske zemlje podjednako brzo primenile nova pravila
Iako je rok za prenošenje direktive u nacionalne propise istekao 31. jula 2026, primena nije u svim državama tekla istom brzinom.
Prema podacima Evropske komisije navedenim u analizi, do isteka roka samo deset država članica završilo je neophodno usklađivanje propisa. Među njima su Danska, Nemačka, Irska, Hrvatska, Grčka, Finska, Litvanija, Mađarska, Austrija i Slovačka.
Neujednačena primena može da dovede do toga da potrošači u različitim državama nemaju isti nivo zaštite, iako je cilj direktive uspostavljanje zajedničkih pravila na nivou Evropske unije.
Evropski poslanik Rene Repasi upozorio je da posebno veliki problem može da nastane ukoliko države ne sprovedu odredbe koje se odnose na obavezu proizvođača da popravljaju proizvode.
Prema njegovom objašnjenju, dok se ta pravila ne prenesu u nacionalne zakone, potrošači mogu da se suoče sa situacijama u kojima proizvođači odbijaju popravku ili ih usmeravaju ka kupovini novog proizvoda.
On je ukazao i na mogućnost da građani, pod određenim pravnim uslovima, traže naknadu štete od države ako ne sprovede evropska pravila i time im nanese štetu.
Brzina primene zavisi i od toga kakvi su propisi već postojali u pojedinim državama. U zemljama koje su i ranije imale razvijeniju zaštitu potrošača biće potrebno manje promena nego u državama u kojima su pravila bila manje stroga.
Tako, na primer, Holandija već ima duži period zakonske odgovornosti za pojedine proizvode, dok Švedska omogućava poresku olakšicu kojom se umanjuje deo troškova rada prilikom popravke. U Francuskoj se od 2021. godine primenjuje sistem ocenjivanja popravljivosti određenih proizvoda, čiji se rezultati prikazuju u internet prodavnicama i fizičkim prodajnim objektima.
Građani će lakše pronalaziti servise i popravljene uređaje
Jedna od važnih novina biće i evropska internet platforma koja bi trebalo da poveže potrošače sa lokalnim servisima i drugim učesnicima na tržištu popravki.
Evropska komisija treba da razvije zajednički internet interfejs do 31. jula 2027. godine, dok države koje koriste nacionalne platforme moraju da obezbede njihovo funkcionisanje u skladu sa propisanim rokovima.
Na tim platformama građani će moći besplatno da pronađu servise u svojoj okolini, prodavce obnovljenih uređaja, kupce neispravnih proizvoda i lokalne inicijative koje se bave popravkama.
Ideja je da potrošači više ne moraju dugo da traže majstora, proveravaju ko ima odgovarajuće rezervne delove ili obilaze više servisa kako bi pronašli najpovoljniju ponudu.
Šta nova pravila znače za građane Srbije?
Iako se evropska direktiva ne primenjuje automatski u Srbiji, njene posledice mogle bi da budu značajne i za domaće tržište.
Srbija nije članica Evropske unije, pa prava iz ove direktive ne postaju automatski obavezujuća za domaće proizvođače, trgovce i servise. Za primenu sličnih pravila u Srbiji potrebno je odgovarajuće usklađivanje domaćih propisa.
Ipak, promene na evropskom tržištu mogu da utiču i na domaće potrošače. Proizvođači koji prodaju uređaje na više tržišta mogli bi da prilagođavaju svoje modele, dostupnost rezervnih delova i servisne usluge zahtevima evropskih propisa.
Za građane Srbije to bi dugoročno moglo da znači lakši pristup rezervnim delovima, veću dostupnost servisnih informacija i više mogućnosti za popravku uređaja.
Posebno bi mogli da budu zainteresovani vlasnici starijih veš-mašina, frižidera, mašina za pranje sudova i usisivača, kod kojih se često dešava da je cena popravke gotovo jednaka ceni polovnog ili novog uređaja.
Nova evropska pravila zato predstavljaju važan korak ka promeni tržišta kućnih aparata. Umesto da se pokvareni uređaji automatski zamenjuju novim, cilj je da popravka ponovo postane pristupačna i isplativa opcija.
Za potrošače bi to moglo da znači manje nepotrebnih troškova, duži vek trajanja kupljene tehnike i manje otpada. Za servisere bi, s druge strane, dostupniji rezervni delovi i tehnička dokumentacija mogli da otvore nove poslovne mogućnosti.
BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.
Komentari (0)