Jedan od najpopularnijih romana je i najdeblji - pisac ga je razvukao samo zbog para

Čuveni „Grof Monte Kristo“ Aleksandra Dime nije samo priča o izdaji, zatvoru, bogatstvu i osveti. To je i proizvod vremena u kojem se književnost sve više selila u novine – a pisci su bili plaćani prema količini teksta koju isporuče.

Kada danas uzmemo u ruke „Grofa Monte Krista“, pred nama je ogroman roman. U pojedinim izdanjima zauzima više od 1.000 stranica, dok postoje i izdanja raspoređena u više tomova. Međutim, čitalac iz 21. veka teško može da zamisli da roman prvobitno nije zamišljen kao jedna debela knjiga.

Dima ga je pisao i objavljivao u nastavcima, kao novinski feljton. Roman je prvi put izlazio u francuskom listu Journal des débats, od 28. avgusta 1844. do 15. januara 1846. Bibliografski podaci Francuske nacionalne biblioteke potvrđuju da je tekst izlazio u više etapa, a potom je objavljen i u formi knjige.

I upravo tu počinje zanimljiva finansijska strana priče.

Dima je književnost pretvorio u posao

U Francuskoj 19. veka novinski feljton postao je jedan od najvažnijih načina na koji je publika čitala romane. Čitaoci nisu čekali da se pojavi kompletna knjiga. Svakog dana ili nedelje dobijali su novi deo priče. Za novine je to bio odličan poslovni model: dobar roman mogao je da privuče i zadrži čitaoce, poveća tiraž i samim tim poveća vrednost lista za oglašivače.

Za pisca je sistem imao drugu posebnost – tekst je bio roba koja se merila.

Za Dimu se navodi da je bio plaćen po redu teksta i da je računao da u jedan red stane oko 50 slova. Drugim rečima, količina napisanog materijala direktno je uticala na njegovu zaradu. To daje potpuno drugačiju perspektivu kada čitamo njegove ogromne romane.

Jer, ako ste pisac koji dobija novac prema količini teksta, kratka i elegantna rečenica nije nužno najbolji poslovni potez.

• Duža priča – više redova.
• Više redova – veća zarada.

A ako uz to imate publiku koja nestrpljivo čeka nastavak, imate i snažan motiv da priču ne završite prebrzo.

Zato roman ima toliko zapleta

„Grof Monte Kristo“ ima sve ono što danas povezujemo sa velikim avanturističkim romanom: izdaju, političke intrige, tajne identitete, zatvor, bekstvo, ogromno bogatstvo, ljubav, osvetu, dvoboje, porodične tajne i iznenadna otkrića.

Glavni junak Edmond Dantes na početku je mladi mornar kome se život u jednom trenutku potpuno ruši. Zbog zavere završava u zatvoru u zamku If. Tamo upoznaje opata Fariju, koji mu otkriva postojanje ogromnog blaga. Posle bekstva Dantes pronalazi bogatstvo i vraća se u društvo pod različitim identitetima, uključujući i identitet grofa Monte Krista. Od tog trenutka počinje njegova velika osveta.

Ali Dima nije žurio. Naprotiv. Priča se grana u veliki broj likova, sporednih zapleta i paralelnih sudbina. Čitalac dobija jednu tajnu, zatim novu tajnu, pa još jednu. Lik koji se pojavi na nekoliko stranica može mnogo kasnije ponovo da postane važan.

To je, između ostalog, upravo ono što je feljton zahtevao: svaki nastavak morao je da natera čitaoca da kupi ili otvori novine i sutra.

„Nastavak sledi“ bio je deo poslovnog modela

Danas smo navikli da roman kupimo kao celinu. Dima je, međutim, stvarao za publiku koja je priču dobijala u delovima. Takav način objavljivanja imao je ogromnu prednost: pisac je mogao da razvlači radnju, uvodi nove likove i ostavlja čitaoca u neizvesnosti.

„Grof Monte Kristo“ je tako tokom svog prvog objavljivanja imao 141 novinski nastavak i 117 poglavlja, prema rekonstrukciji originalne serijalizacije.

Nije, dakle, reč samo o tome da je neko naknadno „iseckao“ gotovu knjigu na delove.

Roman je od početka funkcionisao kao feljton. A feljton je bio medijski proizvod napravljen da traje.

Koliko je Dima zapravo zaradio?

Tu stvari postaju mnogo zanimljivije – ali i komplikovanije. Nije lako dati pouzdanu sumu u današnjim evrima ili francima koja bi predstavljala Dimin prihod samo od „Grofa Monte Krista“. Postoje podaci o njegovim ugovorima i načinu obračuna, ali različita izdanja, novine, saradnici i kasnije knjiške objave čine jednostavan proračun nepouzdanim.

Ono što se može reći sa mnogo više sigurnosti jeste da je Dima bio jedan od najvećih profesionalaca književnog feljtona.

Nije pisao samo jedan roman. U periodu od svega nekoliko godina objavio je čitav niz velikih dela, među kojima su „Tri musketara“, „Grof Monte Kristo“, „Kraljica Margo“, „Dvadeset godina posle“ i druga. Njegov tempo bio je izuzetan. Izvori navode da je često radio na više romana istovremeno.

Zato je njegova književna proizvodnja bila gotovo industrijska. Dima je imao ideju, saradnike, novine koje su čekale tekst – i publiku koja je čekala sledeći nastavak.

Dima nije radio potpuno sam

Još jedna zanimljivost jeste činjenica da je uz Dime vezano ime Ogista Makea, njegovog dugogodišnjeg saradnika. Maket je imao važnu ulogu u nastanku pojedinih velikih Diminih romana, uključujući „Grofa Monte Krista“. Francuska nacionalna biblioteka u bibliografskim zapisima upravo navodi Makespe kao saradnika na delu.

To je važno jer je slika genijalnog pisca koji sam sedi za stolom i iz glave ispisuje hiljade stranica prilično pojednostavljena.

Dima je bio izuzetno sposoban pripovedač i preduzetnik, ali je njegov književni sistem uključivao saradnike, novinske urednike, izdavače i čitavu infrastrukturu tadašnje masovne štampe.

Roman je postao toliki hit da je odmah štampan i kao knjiga

Iako je prvobitno izlazio u novinama, „Grof Monte Kristo“ vrlo brzo je dobio i knjišku formu. Prva izdanja pojavila su se u više tomova, a postoje bibliografski zapisi o izdanju u čak 18 tomova iz 1845–1846. godine. To je možda najbolji dokaz koliko je tadašnja književna industrija bila drugačija od današnje.

Isti tekst mogao je prvo da služi kao mamac za kupovinu novina, a zatim kao proizvod koji se prodaje u knjižarama. Jednom napisan roman tako je mogao da zarađuje na više načina.

Zanimljivo: naslov je dugo bio pogrešno pisan

Postoji i neobičan detalj vezan za samo ime romana. U mnogim ranim izdanjima naslov je štampan kao „Le Comte de Monte-Christo“, sa slovom „h“, umesto današnjeg „Monte-Cristo“. Tek kasnija izdanja standardizovala su oblik „Cristo“.

Drugim rečima, kolekcionari starih izdanja mogu naići na naslov koji izgleda kao greška – ali je zapravo karakterističan za ranu istoriju romana.

Od stvarnog zločina do besmrtnog junaka

Još jedna fascinantna stvar jeste da priča nije nastala ni iz čega.

Dima je inspiraciju pronašao u priči o Pjeru Piko, čoveku koji je početkom 19. veka postao žrtva zavere i proveo godine u zatvoru. Motiv nevinog čoveka koji se vraća sa novim identitetom i kažnjava one koji su mu uništili život prerastao je u mnogo veću i fantastičniju priču.

Istorijski Piko, međutim, nije bio bogati grof sa neograničenim mogućnostima poput Dantesa. Dima je od stvarne priče napravio epsku avanturu.

Od novinskog nastavka do književnog klasika

„Grof Monte Kristo“ danas se čita kao veliki klasični roman. Ali njegova istorija pokazuje nešto veoma moderno. Dima je razumeo ekonomiju pažnje mnogo pre nego što je taj izraz postojao.Čitaocu je dao misteriju. Zatim preokret. Onda novu misteriju. Pa još jedan preokret.

I taman kada bi priča trebalo da se završi – pojavio bi se novi razlog da se čita dalje.Možda upravo zato Dimin roman i danas deluje toliko savremeno. Edmond Dantes je tražio svoje bogatstvo na ostrvu Monte Kristo. Aleksandar Dima ga je, na svoj način, pronašao u redovima teksta. Uostalom, zar moderne serije ne rade isto to, samo u drugom formatu, to jest, putem televizora, računara ili mobilnih telefona?

BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027: