S jedne strane, veoma su tužni, dok ih s druge strane cena nafte u njihovoj zemlji sigurno neće rasplakati.
Dok je u Evropi točenje goriva nešto što mora biti uključeno u planirani mesečni trošak, postoje mesta gde vozači jedva skupljaju sitninu koju nađu u džepovima i pune rezervoare goriva do vrha. I tako je godinama, a ovaj kontrast nije isključivo rezultat cene nafte, već i dubokih političkih i ekonomskih odluka.
U vreme kada cene goriva i dalje utiču na međunarodne tenzije, postoji jedna zemlja u kojoj cena po litru prkosi svim poznatim standardima.
Kao što smo već otkrili na početku članka, to je Iran. U Iranu, litar benzina košta oko 0,021 evro, prema poslednjim podacima iz aprila 2026. godine, dok je cena dizela pala na oko 0,005 evra po litru.
Ove brojke, primenjene na rezervoar prosečne veličine, čine točenje goriva gotovo simboličnim troškom.
Da bi se razumele razmere, dovoljno je jednostavno poređenje: punjenje kompaktnog automobila može koštati manje od dva evra.
U EU, ista operacija lako prelazi 70 ili 80 evra, u zavisnosti od modela i goriva. Ključ ne leži u tržištu, već u direktnoj državnoj intervenciji. Iranski sistem održava regulisane i subvencionisane cene, što mu omogućava da postavi stope znatno ispod stvarne cene proizvoda.
Ovaj model nije potpuno besplatan
Najniža cena se odnosi na ograničenu količinu goriva mesečno, obično oko 60 litara po vozilu. Iznad ovog praga, troškovi progresivno rastu u okviru višeslojnog sistema. Cilj je dvostruk: garantovati osnovni pristup energiji uz istovremeno ograničavanje prekomerne potrošnje. Ipak, čak i najskuplje kategorije ostaju znatno ispod evropskih cena.
Ovaj pristup takođe odgovara na interne faktore, kao što je potreba za kontrolom javne potrošnje i izbegavanjem neravnoteže u složenom ekonomskom kontekstu.
Razlika sa zemljama poput Španije nije isključivo povezana sa pristupom nafti. U Evropi, značajan deo cene goriva čine porezi, koji u mnogim slučajevima prelaze 50 procenata konačne cene. To objašnjava zašto, čak i kada cene sirove nafte padnu, cena na benzinskoj pumpi ne pada proporcionalno.
Poreska struktura, troškovi logistike i distributivne marže imaju podjednak uticaj kao i sama cena nafte. U iranskom slučaju, ovo poresko opterećenje praktično nestaje, zamenjeno sistemom direktnih subvencija koje potpuno menjaju konačni rezultat.
Ako proširimo perspektivu, kontrast ostaje očigledan. U SAD, litar benzina košta oko 1,26 evra, a dizela oko 1,27 evra, što su umerene brojke, ali daleko od iranskog nivoa.
Severnoameričko tržište kombinuje domaću proizvodnju sa umerenijim oporezivanjem. Na drugom kraju spektra, Izrael ima cene veće od 2 evra po litru, što ga svrstava među najskuplje zemlje u Evropi.
Ovde cena preciznije odražava međunarodne troškove i poreska opterećenja. Između oba modela, jasno je da cena goriva ne zavisi isključivo od pristupa nafti, već i od toga kako svaka zemlja odluči da prenese taj trošak na potrošača.
Međutim, postoji ključna nijansa koja potpuno menja tumačenje ovih brojki. U Iranu je prosečna mesečna plata otprilike između 300 i 500 evra, sa minimalnim platama koje mogu varirati od 180 do 200 evra, u kontekstu obeleženom naglom devalvacijom valute, piše Jutarnji.hr/Autoklub
To znači da iako gorivo ima gotovo simboličnu cenu u evrima, kupovna moć je mnogo niža, a stvarni napor koji predstavlja za stanovništvo nije toliko udaljen od onoga sa čime se evropski vozač suočava kada puni rezervoar.
BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.
Komentari (0)