Na prvom trgovanju zabeleženo je veliko interesovanje italijanskih trgovaca za srpske žitarice, pre svega zbog geografske blizine i visokog kvaliteta. To interesovanje je kontinuirano, a ponude se iznose svakog četvrtka. Međutim, dok Produktna berza AD Novi Sad u sedmičnim izveštajima sumira ukupne količine i obrt na domaćem tržištu, ugovori potpisani preko trgovačkog stola u Italiji najčešće se vode kao poslovna tajna izvoznika, piše „Dnevnik”.
– To je glavni razlog zašto nema javnih podataka o količini žitarica prodatih u Bolonji tokom protekle dve sedmice – izjavio je direktor Produktne berze Novi Sad, dr Vlado Kovačević.
Za srpske izvoznike, ali i za poljoprivredne zadruge, mogućnost trgovanja u Bolonji predstavlja priliku za dobru zaradu. Na domaćem tržištu pšenica je jeftinija nego u Italiji, jer su u Bolonji u cenu žita uračunati i visoki troškovi logistike, prevoza, osiguranja i prekograničnih taksi.
Po evidenciji „Žitounije”, od jula do oktobra ove godine na italijansko tržište prodali smo 400.000 tona pšenice, a tokom prošle ekonomske godine više od 1,2 miliona tona. Italija je naš najveći kupac.
Kod nas se pšenica, u zavisnosti od nivoa proteina, u proseku kreće oko 22,16 dinara po kilogramu bez PDV-a (oko 189 evra po toni), dok premijum pšenica sa visokim sadržajem proteina dostiže do 24 dinara po kilogramu. S druge strane, u Bolonji se kvalitetnija pšenica ugovara po ceni od 276 do 280 evra po toni, što je u dinarima oko 32,3 do 32,8 dinara po kilogramu. Razlika od oko 80 do 95 evra po toni između Novog Sada i Bolonje predstavlja prostor u kojem domaći veliki izvoznici i zadruge kalkulišu troškove transporta (Dunavom ili prugom) i traže svoju profitnu maržu.
– Osim velikih domaćih izvoznika, na berzi u Bolonji mogu da se pojave i individualna poljoprivredna gazdinstva, kao i udruženja poljoprivrednika – napomenuo je Kovačević. – Uslov je da ispunjavaju standardne uslove za izvoz i da su registrovani članovi Produktne berze AD Novi Sad. Prema berzanskim pravilima, registrovana gazdinstva imaju puno pravo na članstvo. Ipak, da bi ponuda stigla do stola u Italiji, gazdinstvo mora biti osposobljeno za spoljnotrgovinsko poslovanje. To podrazumeva poznavanje procedura izvoznog carinjenja, posedovanje fitosanitarnih sertifikata i obezbeđen transport do Italije.
Iako pojedinačni proizvođač sa, na primer, 50 tona pšenice ili kukuruza pravno može da ponudi robu preko Produktne berze, prateći troškovi bi potpuno „pojeli” njegov profit. Analize kvaliteta, izvozni papiri, fitosanitarni sertifikati i sam transport do Bolonje previše su skupi za male količine.
– Ekonomski isplativa granica za samostalan nastup gazdinstva na italijanskom tržištu je oko 100 do 150 tona robe homogenog kvaliteta – ukazao je direktor Kovačević.
– Za sve količine ispod toga, jedino logično i najefikasnije rešenje je nastup preko zemljoradničkih zadruga ili udruženja. Udruživanjem poljoprivrednici lakše sakupljaju velike i homogene količine robe koje inostrani kupci zahtevaju. Zadruga tada u njihovo ime, kao član Produktne berze, rešava kompletnu izvoznu administraciju, carinu i logistiku.
BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.
Komentari (0)