Stalno govorite "da" na poslu? Upravo zbog toga možda ne dobijate unapređenje

Prihvatate svaki zadatak, pomažete kolegama, ostajete duže kada je potrebno i gotovo nikada ne kažete „ne“. Na prvi pogled, takav zaposleni deluje kao idealan radnik, piše BIZLife.

Međutim, stalno prihvatanje novih obaveza ne mora da vodi ka napredovanju. U nekim slučajevima može da ostavi potpuno suprotan utisak – da zaposleni ne ume da postavi granice, odredi prioritete ili preuzme lidersku odgovornost.

Biti pouzdan i spreman da se pomogne svakako jeste prednost. Problem nastaje kada „da“ postane automatski odgovor na svaki zahtev.

Zašto stalno prihvatanje posla može da bude problem

Dodatni zadaci u početku mogu izgledati kao dokaz zalaganja. Zaposleni često veruje da će nadređeni primetiti njegov trud, fleksibilnost i spremnost da uradi više od onoga što se od njega očekuje.

Ali ako se zbog novih obaveza zanemaruju osnovni zadaci, rokovi ili kvalitet rada, slika može da bude potpuno drugačija.

Umesto osobe spremne za veću odgovornost, nadređeni može da vidi zaposlenog koji teško određuje prioritete i kome je potrebno stalno usmeravanje.

Upravo se to dogodilo klijentkinji psihoterapeutkinje Ejmi Morin, koja je više puta bila zaobiđena prilikom unapređenja. Kada je pitala šefa zbog čega ne napreduje, dobila je odgovor koji nije očekivala.

Nedostajale su joj liderske veštine.

Godinama je prihvatala gotovo svaki zadatak, verujući da tako pokazuje posvećenost kompaniji. Njen nadređeni je isto ponašanje, međutim, tumačio kao nedostatak odlučnosti i nesposobnost da postavi granice.

„Da“ nije uvek znak ambicije

Na poslu se često stvara uverenje da će najviše napredovati osoba koja radi najviše.

To nije nužno tačno.

Zaposleni koji želi da napreduje mora da pokaže da ume da razlikuje važne zadatke od onih koji mogu da sačekaju. Potrebno je i da zna koliko obaveza realno može da preuzme bez ugrožavanja kvaliteta rada.

Ako jedna osoba stalno prihvata tuđe zadatke, postoji još jedan problem. Kolege mogu početi da računaju na nju svaki put kada žele da prebace deo svog posla.

Tako se vremenom može dogoditi da zaposleni radi više, ali da se njegov dodatni trud ne pretvara u bolju poziciju, već samo u još više obaveza.

Ne treba odgovarati odmah

Jedan od najjednostavnijih načina za postavljanje granica jeste da odgovor ne bude automatsko „da“.

Umesto trenutnog prihvatanja zadatka, moguće je prvo proveriti postojeće obaveze, rokove i prioritete.

Rečenica poput „Proveriću trenutne obaveze pa ću javiti“ daje dovoljno prostora da se proceni da li novi posao zaista može da se preuzme.

Takav odgovor ne znači odbijanje saradnje. Naprotiv, pokazuje da zaposleni razmišlja o ukupnom opterećenju i kvalitetu rezultata.

Kada je potrebno reći „ne“, nema potrebe za dugim opravdanjima. Jasno objašnjenje da trenutno postoje drugi prioriteti često je profesionalnije od prihvatanja posla koji neće moći da bude završen kako treba.

I ćutanje na sastancima može da bude problem

Potrebа da se svima ugodi ne mora da se vidi samo kroz prihvatanje dodatnih zadataka.

Može se pokazati i tokom sastanaka.

Zaposleni koji gotovo nikada ne iznosi drugačije mišljenje može ostaviti utisak da nema dovoljno samopouzdanja ili sopstveni stav. To posebno može predstavljati problem kada se procenjuje ko je spreman za veću odgovornost.

Neslaganje ne mora da znači konflikt.

Argumentovano ukazivanje na problem, predlaganje drugačijeg rešenja ili postavljanje pitanja može pokazati sposobnost samostalnog razmišljanja. Upravo su takve osobine važne kod zaposlenih koji treba da preuzmu lidersku ulogu.

Kada pomoć kolegama preraste u tuđi posao

Povremena pomoć kolegi deo je normalnog poslovnog odnosa. Problem nastaje kada pomoć postane pravilo.

Ako se određena osoba navikne da uvek prihvata tuđe obaveze, vrlo brzo može postati „sigurna adresa“ za poslove koje drugi ne žele da rade.

Granica između pomoći i preuzimanja tuđeg posla tada postaje sve manje jasna.

Zato je korisno povremeno pogledati sopstveni opis posla i uporediti ga sa zadacima koji se svakodnevno obavljaju. Ako sporedne obaveze počnu da zauzimaju toliko vremena da trpe osnovni poslovi, potrebno je postaviti jasniju granicu.

„Ne“ ne znači da ste loš kolega

Postavljanje granica na poslu ne znači odbijanje saradnje.

Postoji velika razlika između zaposlenog koji nikada ne želi da pomogne i osobe koja bira kada i kako može da pomogne.

Tokom važnog projekta sasvim je normalno ostati duže, preuzeti deo posla kolege ili biti dostupan van uobičajenog radnog vremena. Problem nastaje kada privremena situacija postane svakodnevna.

Ako kolege i nadređeni počnu da očekuju stalnu dostupnost, zaposleni može izgubiti kontrolu nad sopstvenim vremenom i prioritetima.

Šta zaista može da pomogne pri napredovanju

Napredovanje u karijeri ne zavisi samo od broja zadataka koje je zaposleni prihvatio.

Važnu ulogu imaju sposobnost postavljanja prioriteta, samostalno donošenje odluka, komunikacija, preuzimanje odgovornosti i spremnost da se iznese drugačije mišljenje.

Zbog toga ponekad upravo jedno promišljeno „ne“ može pokazati više profesionalne zrelosti nego deset automatskih odgovora „da“.

Cilj nije odbijati posao, već naučiti kada dodatna obaveza ima smisla, a kada ugrožava ono zbog čega se rad zaposlenog zapravo vrednuje.

Najbolji zaposleni zato nisu nužno oni koji prihvataju baš svaki zadatak. Često su to ljudi koji znaju šta je njihov prioritet, umeju da postave granicu i mogu jasno da objasne zbog čega nešto trenutno ne mogu da preuzmu.

BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027: