Ovce ošišane, a vuna završava na tavanu - nekada je donosila zaradu, danas je niko neće ni besplatno

Stočari širom Srbije suočavaju se sa neobičnim problemom: ovce moraju redovno da šišaju, za šta plaćaju oko 450 dinara po grlu, ali vunu koju dobiju gotovo da nemaju kome da prodaju. Nekada je bila dragocena sirovina domaće tekstilne industrije i donosila zaradu, a danas se gomila po tavanima, spaljuje ili završava na deponijama.

Vuna je decenijama bila važan proizvod srpskog ovčarstva. Od nje su se pravili ćilimi, tepisi, odeća, jorgani i drugi predmeti za domaćinstvo, a domaća industrija značajan deo proizvodnje izvozila je u inostranstvo. Danas je situacija potpuno drugačija: otkupljivača je sve manje, predionice su gotovo nestale, a stočarima je često jeftinije da vunu bace nego da pokušaju da je prodaju, piše Makroekonomija.org.

Prema podacima koje u autorskom tekstu na portalu Makroekonomija.org navodi Branislav Gulan, pojedini proizvođači ne uspevaju da prodaju ni polovinu proizvedene vune. Zbog toga se problem ponavlja svake godine, čim počne sezona šišanja ovaca.

Zašto niko neće da kupi vunu od srpskih stočara?

Problem nije u tome što ovčija vuna nema upotrebnu vrednost, već u tome što u Srbiji gotovo da više ne postoji organizovan sistem njenog otkupa i prerade.

Nekada su širom zemlje radile predionice, vunovlačarske radionice i zanatske radnje koje su obrađivale runo i pretvarale ga u predivo i gotove proizvode. Danas je takvih pogona ostalo veoma malo, dok je interesovanje za tradicionalne zanate znatno opalo.

Stočari tako nakon šišanja ostaju sa velikim količinama vune koju nemaju kome da ponude. Čak i kada pronađu potencijalnog kupca, niska otkupna cena često ne pokriva troškove transporta.

Prema navodima Branislava Gulana, kilogram vune u pojedinim slučajevima plaćao se svega desetak dinara, zbog čega su mnogi proizvođači odustali od prodaje.

Stočar iz Čeneja godinama čuva vunu u džakovima

Jedan od primera ovog problema jeste Svetozar Toza Murgaški iz Čeneja kod Novog Sada, koji ima stado od 400 do 700 ovaca.

Kako navodi, za vunu gotovo da nema zainteresovanih kupaca. Pokušavao je da je proda, pokloni ili skladišti, ali rešenje nije pronašao.

Zbog toga je deo runa godinama čuvao u džakovima, nadajući se da će se tržište ponovo pokrenuti. Međutim, umesto dodatne zarade, vuna mu predstavlja sve veći teret.

Slična situacija je i na Pešterskoj visoravni, gde se uzgaja oko 40.000 ovaca. Prema podacima iz teksta, nakon šišanja na ovom području ostane približno 80 tona vune, za koju je veoma teško pronaći kupce.

Šišanje jedne ovce košta oko 450 dinara, a vuna postaje dodatni trošak

Iako od prodaje vune često nema zarade, ovce moraju da se šišaju. Sa dolaskom toplijih dana životinje moraju da se oslobode debelog runa kako bi lakše podnele visoke temperature.

Za šišanje jedne ovce potrebno je izdvojiti oko 450 dinara. Kada domaćinstvo ima nekoliko stotina grla, ukupni trošak postaje značajan.

Tako stočari prvo plaćaju šišanje, a zatim dobijenu vunu moraju da skladište jer za nju nema tržišta.

Situacija je posebno teška na Pešteru, gde pojedine porodice godinama čuvaju džakove vune na tavanima. Edina Baltić, stočarka sa ovog područja, ukazuje na to da je nekada vuna mogla da se proda, dok danas proizvođači ne znaju šta da rade sa njom.

Slična iskustva ima i Želimir Paunović, vlasnik stada, koji podseća da su nekada otkupljivači dolazili u sela i preuzimali vunu, dok ih danas godinama nema.

Vuna se nekada izvozila, a od nje su se pravili tepisi za carske odaje

Koliko se odnos prema ovom proizvodu promenio pokazuje upravo primer Peštera.

Ovaj kraj nekada je bio poznat po ovčarstvu, tkanju i proizvodnji vunenih proizvoda. Pešterska vuna koristila se za izradu tepiha, ćilima, odeće i predmeta za domaćinstvo.

Prema podacima koje navodi Branislav Gulan, nekadašnji Pešterski kombinat zapošljavao je oko 3.000 tkalja, a tepisi izrađeni od domaće vune stizali su čak i do Turske, gde su krasili carske odaje.

Danas je slika potpuno drugačija. Umesto da bude sirovina za proizvodnju, vuna se gomila po domaćinstvima i čeka kupca koji se često godinama ne pojavljuje.

Predionice i vunovlačare polako nestaju iz Srbije

Jedan od glavnih razloga zašto domaća vuna nema tržište jeste nestanak industrije koja bi je prerađivala.

Nekada su u Srbiji postojale brojne predionice i radionice za obradu vune. Danas ih je ostalo veoma malo, a prerada se još održava u pojedinim delovima Zlatibora, Pirota i Dimitrovgrada.

Primer je i vunovlačarska radnja Mirka Gavrilovića u Osečini, koji se ovim poslom bavi više od dve decenije.

Prema njegovim rečima, nikada nije imao manje posla. Radnja sada radi svega jedan dan nedeljno, jer je sve manje ljudi zainteresovano za preradu vune i tradicionalne vunene proizvode.

Kilogram obrađene vune košta oko 300 dinara, dok je za bojenje potrebno izdvojiti još približno 200 dinara.

Iako postoje domaćinstva koja i dalje koriste vunu za ručne radove, broj prelja i tkalja iz godine u godinu opada.

Šišači ovaca mogu da zarade oko 1.000 evra, ali nema ko da nasledi zanat

Dok vuna gubi tržišnu vrednost, šišanje ovaca postaje posao za kojim postoji potreba, ali je sve manje ljudi koji žele da se njime bave.

Jedan od retkih majstora koji još rade ovaj posao jeste Milan Marković iz Gornje Gorevnice kod Čačka. On tokom sezone šišanja obilazi okolna sela i uspe da ošiša oko 500 ovaca.

Za ručno šišanje jedne životinje potrebno je približno 15 minuta, a posao zahteva iskustvo, spretnost i dobre makaze.

Marković koristi tradicionalne makaze koje oštri pred početak sezone i smatra da je ručno šišanje često bolje rešenje od električnih mašinica, na koje se pojedine životinje teže navikavaju.

Prema navodima iz teksta, iskusni šišači tokom sezone mogu da zarade i oko 1.000 evra. Ipak, problem je što je sve manje zainteresovanih da nauče ovaj zanat i nastave da se bave njime.

Bacanje vune postaje i ekološki problem

Osim finansijskog gubitka za stočare, neiskorišćena vuna predstavlja i problem za životnu sredinu.

Pošto nema organizovanog otkupa, deo proizvođača vunu spaljuje, zakopava ili odlaže na divlje deponije. Drugi je godinama čuvaju u džakovima, čekajući da se pojavi kupac.

Vuna je prirodan materijal, ali se u prirodi razgrađuje veoma sporo. U zavisnosti od uslova, taj proces može trajati nekoliko decenija, pa se njeno nepropisno odlaganje ne može smatrati dobrim rešenjem.

Zbog toga bi razvoj organizovanog sakupljanja, otkupa i prerade mogao da pomogne i stočarima i životnoj sredini.

Može li srpska vuna ponovo da postane vredna sirovina?

U Privrednoj komori Srbije ranije je ukazivano na potrebu da se proizvodnja i otkup vune bolje organizuju, uz podršku države i razvoj prerađivačkih kapaciteta.

Jedno od mogućih rešenja jeste subvencionisanje otkupa, kao i obnavljanje pogona za pranje, češljanje i predenje vune.

Ovaj prirodni materijal i dalje ima široku primenu. Koristi se za proizvodnju odeće, tepiha, ćilima, jorgana, ali i izolacionih materijala i drugih proizvoda za domaćinstvo.

Iako u svetu postoji interesovanje za prirodne sirovine, domaći proizvođači teško mogu da iskoriste takvu potražnju bez organizovanog sistema sakupljanja i prerade.

Za srpske stočare zato problem vune nije samo pitanje izgubljene zarade. Svakog proleća i leta ponavlja se ista situacija: ovce moraju da se ošišaju, šišanje mora da se plati, a ono što bi nekada predstavljalo vrednu sirovinu danas često završava u džakovima i na deponijama.

BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027: