Počeo je kao običan knjigovođa, da bi stvorio imperiju vrednu milijarde

Evo i dan-danas vode se ratovi oko nje, i svetska ekonomija i cene čak i najosnovnijih namirnica se vrte oko nje, a oni koji je poseduju i dalje su među najbogatijim ljudima na svetu. Ipak, sve je počelo sa jednim preduzetnikom koji će zauvek ostati sinonim za naftnog tajkuna. U pitanju je naravno, Džon D. Rokfeler.  

Šta ga to čini posebnim? Dok su drugi jurili za naftom i nadali se brzom bogatstvu, mladi Rokfeler odlučio je da novac potraži na drugom mestu. Ta njegova računica promenila je američku industriju i postavila temelje jednog od najvećih poslovnih carstava u istoriji.

Zato i danas, kad govorimo o najbogatijim ljudima u istoriji, ime Džona Dejvisona Rokfelera gotovo uvek zauzima posebno mesto. Osnivač kompanije "Standard Oil" postao je simbol ogromnog bogatstva, poslovne discipline i moći koju jedna kompanija može da stekne nad čitavom industrijom. Njegova priča, međutim, nije počela na naftnim poljima, niti je mladi Rokfeler bio čovek koji je od prvog dana raspolagao velikim kapitalom.

Rođen je 8. jula 1839. godine u saveznoj državi Njujork, u porodici skromnih materijalnih mogućnosti. Još kao dečak pokazivao je izrazitu sklonost ka računanju, štednji i poslovima u kojima je svaki cent imao svoju vrednost. Kada se njegova porodica preselila u Ohajo, u okolinu Klivlenda, otvorio mu se put ka gradu koji će kasnije postati važan centar američke naftne industrije.

Rokfeler nije sanjao samo o tome da zaradi novac. Mnogo više ga je zanimalo kako da napravi posao koji će donositi zaradu redovno, predvidljivo i u sve većem obimu.

Upravo će ga ta razlika odvojiti od mnogih ljudi koji su u njegovo vreme pokušavali da se obogate.

Prvi posao i lekcija koja će ga pratiti čitavog života

Rokfeler je 1855. godine, kao šesnaestogodišnjak, počeo da radi kao pomoćnik knjigovođe u trgovačkoj firmi u Klivlendu. Posao nije bio glamurozan, ali mu je pružio priliku da upozna način na koji funkcionišu trgovina, naplata, troškovi i poslovni odnosi. U svetu u kojem su mnogi preduzetnici odluke donosili na osnovu intuicije, on je pažljivo pratio brojeve. Koliko je roba koštala? Koliko je trebalo platiti prevoz? Kada će kupac izmiriti dug? Koliko novca ostaje nakon svih troškova?

Takva pitanja postala su osnova njegovog poslovnog razmišljanja.

Već 1859. godine, sa partnerom Morisom Klarkom, pokrenuo je sopstveni posao posredovanja u trgovini poljoprivrednim proizvodima i drugim robama. Njihova firma poslovala je u vreme kada se američka privreda brzo širila, a građanski rat, koji je izbio 1861. godine, dodatno je povećavao potražnju za određenim proizvodima. Rokfeler je stekao iskustvo u pregovorima, upravljanju novcem i organizaciji poslovanja. Ali najveća prilika tek je dolazila.

U drugoj polovini pedesetih godina 19. veka u Pensilvaniji je otkrivena nafta u količinama koje su nagovestile nastanak potpuno nove industrije. Vest je privukla hiljade ljudi. Jedni su tražili nalazišta, drugi ulagali novac u bušotine, a treći pokušavali da prodaju opremu i usluge novopečenim naftašima. Nastala je groznica u kojoj su pojedinci preko noći mogli da se obogate, ali su mnogi isto tako brzo ostajali bez novca.

Rokfeler je u toj pomami video nešto što drugi često nisu primećivali: prilika nije morala da bude tamo gde se svi jurili.

Zašto je izabrao preradu, a ne potragu za naftom

Nafta izvučena iz zemlje nije bila gotov proizvod koji su domaćinstva mogla jednostavno da koriste. Morala je da se preradi, a jedan od najvažnijih proizvoda dobijenih tim postupkom bio je kerozin, gorivo koje se koristilo za osvetljenje. U vreme pre široke elektrifikacije, pouzdano osvetljenje imalo je ogromnu praktičnu i ekonomsku vrednost. Kerozin je postajao sve traženiji, a njegova proizvodnja otvarala je prostor za čitav niz povezanih poslova.

Rokfeler je u naftni biznis ušao 1863. godine, ulaganjem u rafineriju u Klivlendu. Dve godine kasnije odlučio je da se tom poslu posveti u potpunosti. Otkupio je udeo svojih dotadašnjih partnera i sa hemičarem Semjuelom Endruzom nastavio da razvija rafinerijski posao. Ubrzo im se pridružio i Henri Flagler, koji će postati jedan od ključnih ljudi u izgradnji buduće imperije.

Izbor prerade bio je presudan. Dok je proizvodnja sirove nafte zavisila od neizvesnih nalazišta i promenljivih rezultata bušenja, rafinerija je mogla da se razvija kroz bolju organizaciju, racionalnije korišćenje sirovina i pouzdanije isporuke. Rokfeler je želeo da kontroliše troškove u svakom koraku. Nije mu bilo dovoljno da proda više od konkurencije. Hteo je da svaki barel sirove nafte pretvori u što veću količinu tržišno vrednih proizvoda, uz što manje gubitaka.

U tome se krila jedna od njegovih najvećih prednosti: sposobnost da industriju posmatra kao povezani sistem, a ne kao niz odvojenih poslova.

Računica koja je postala opasnija od same konkurencije

Klivlend je zbog svog položaja i dobrih transportnih veza postao jedan od važnih centara prerade nafte. Rafinerije su se nadmetale za sirovinu, kupce i povoljnije uslove prevoza. U takvom okruženju, razlika između uspešnog i neuspešnog preduzeća mogla je da zavisi od relativno malih promena u troškovima.

Rokfeler je zato težio većem obimu proizvodnje, boljoj organizaciji i stabilnijem pristupu transportu. Što je više poslovao, lakše je mogao da raspoređuje fiksne troškove na veći broj proizvoda i da pregovara sa dobavljačima.

Ali ono što je počelo kao potraga za efikasnošću ubrzo je dobilo i drugu stranu. Velika kompanija mogla je da ponudi niže cene zato što je poslovala jeftinije, ali je istovremeno mogla da koristi svoju veličinu kako bi manjim rivalima otežala opstanak.

Rokfeler je razumeo da se prava moć ne nalazi samo u proizvodnji kerozina. Nalazila se i u kontroli rafinerija, skladišta, železničkog prevoza i pristupa tržištu.

Do kraja šezdesetih godina, njegova firma već je bila među najvažnijim igračima u Klivlendu. Sledeći korak bio je da taj poslovni model pretvori u mnogo veću organizaciju.

Godina kada je počelo stvaranje imperije

U januaru 1870. godine osnovana je kompanija "Standard Oil" iz Ohaja, sa početnim kapitalom od milion dolara. Rokfeler i njegovi saradnici želeli su da objedine poslovanje, standardizuju proizvodnju i prošire kontrolu nad preradom nafte. Ime „Standard“ nije bilo slučajno. Ukazivalo je na ambiciju da proizvodi budu ujednačenog kvaliteta, a poslovanje organizovano tako da može da se ponavlja i širi.

U narednom periodu kompanija je brzo kupovala konkurentske rafinerije i širila kapacitete. Već 1872. godine preuzela je gotovo sve rafinerije u Klivlendu, a ubrzo je proširila prisustvo i na druga važna tržišta.

Za Rokfelera je to bio dokaz da njegova strategija funkcioniše. Za deo njegovih konkurenata, međutim, nastajao je problem koji više nisu mogli da ignorišu.

Kako je Standard Oil rasla, tako je postajala sve snažniji pregovarač prema železnicama, dobavljačima i kupcima. Njena veličina donosila joj je prednosti koje manje rafinerije nisu mogle lako da dostignu. A kada su poslovni dogovori počeli da izazivaju sumnje u ravnopravnost tržišne utakmice, pitanje više nije bilo samo ko proizvodi najjeftiniji kerozin.

Pojavilo se mnogo ozbiljnije pitanje: šta se događa kada jedna kompanija postane toliko moćna da može da određuje pravila igre za sve ostale?

Nastavak u drugom delu: Kako je Rokfeler postao gospodar naftnog tržišta; zašto su njegovi poslovni metodi izazvali pobunu koja će na kraju stići do američke države.

BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027: