Ovo je 2. deo priče o Džonu Rokfeleru. Ako ste propustili, pročitajte prvi deo priče o čuvenom naftnom tajkunu na ovom linku.
Njegova prava prednost bila je u tome što je povezivao rafinerije, prevoz, skladištenje i prodaju u sistem koji je konkurentima bilo sve teže da prate. Ali što je imperija postajala veća, to je rasla i sumnja da se iza poslovne efikasnosti krije nešto mnogo opasnije.
Do početka sedamdesetih godina 19. veka Džon D. Rokfeler, već je dokazao da ume da zaradi novac u naftnoj industriji. Ipak, ono što je usledilo pokazalo je da njegove ambicije daleko prevazilaze uspeh jedne rafinerije. Njegov cilj bio je da stvori kompaniju koja će kontrolisati ključne delove poslovnog lanca: od nabavke sirove nafte, preko prerade i skladištenja, do transporta i prodaje gotovih proizvoda.
U industriji u kojoj su cene oscilirale, konkurencija bila oštra, a troškovi prevoza visoki, takav pristup donosio je veliku prednost. Standard Oil mogla je da planira proizvodnju u velikom obimu, smanjuje gubitke i pregovara o uslovima koje manji rivali često nisu mogli da dobiju.
Ali Rokfeler je uskoro otkrio i drugu stranu tržišne moći: kada kompanija postane dovoljno velika, njene odluke više ne utiču samo na njene vlasnike i zaposlene. One mogu da odrede sudbinu čitave industrije.
Tajna nije bila samo u nafti već i u železnici
U 19. veku železnica je bila jedna od ključnih arterija američke privrede. Za naftne kompanije, troškovi prevoza mogli su da odluče da li će poslovati sa dobiti ili gubitkom.
Rokfeler je to dobro razumeo. "Standard Oil" je zbog velikih količina robe imala snažnu pregovaračku poziciju prema železničkim kompanijama. Dogovori o povoljnijim prevoznim cenama mogli su da smanje njene troškove i omoguće joj da prodaje kerozin pod uslovima koje konkurenti teško mogu da isprate.
Međutim, problem nije bio samo u tome što je veliki kupac dobijao popust. Sporna je postala mogućnost da povlašćeni uslovi za jednu grupu kompanija istovremeno oslabe njihove konkurente. Posebnu buru izazvala je šema poznata kao South Improvement Company, plan iz 1872. godine povezan sa dogovorima između železnica i grupe naftnih interesa. Predviđeni aranžmani obuhvatali su povlašćene prevozne uslove i dodatne isplate za učesnike, dok su troškove mogli da snose i njihovi konkurenti.
Plan je izazvao snažan otpor naftnih proizvođača i javnosti, a pod pritiskom protesta nije zaživeo u prvobitno zamišljenom obliku. Ipak, kriza je dodatno ojačala Rokfelerovu poziciju u Klivlendu: mnoge lokalne rafinerije našle su se pod pritiskom i pristale su da prodaju svoje poslovanje Standard Oilu.
Za Rokfelera je to bio dokaz moći konsolidacije. Za njegove kritičare, bio je to primer kako velike kompanije mogu da iskoriste prednost u pregovorima i finansijsku snagu da promene samu strukturu tržišta.
.jpg "Nafta")
Kupovina konkurencije kao poslovna strategija
Rokfeler nije morao da izgradi svaku novu rafineriju od temelja. Često je bilo brže da kupi postojeću, preuzme njene kapacitete i uključi ih u sopstveni sistem. Takva strategija imala je i ekonomsku logiku. U industriji sa velikim oscilacijama, previše rafinerija moglo je da dovede do viška kapaciteta, pada cena i gubitaka. Objedinjavanje proizvodnje moglo je da smanji dupliranje troškova i poboljša iskorišćenost opreme.
Standard Oil je tako rasla kupovinom konkurenata, širenjem proizvodnih kapaciteta i povezivanjem različitih faza poslovanja. Kompanija je razvijala skladišta, transportne veze i druge delove infrastrukture, nastojeći da zavisi što manje od spoljnih posrednika.
Rokfeler je pritom koristio taktiku koja je mogla da bude veoma neprijatna za manje firme: ponuda za kupovinu dolazila je u trenutku kada je konkurent bio pod pritiskom troškova ili neizvesnosti tržišta.
Neki vlasnici prodavali su zato što su želeli da izbegnu rizik i nastave da zarađuju kao akcionari veće kompanije. Drugi su smatrali da nemaju realnu mogućnost da se nadmeću sa Standard Oilom.
Upravo tu leži važna razlika između dve slike Rokfelera. U jednoj je bio organizator koji je smanjivao troškove, unapređivao logistiku i stabilizovao industriju. U drugoj je bio poslovni strateg koji je koristio finansijsku snagu, povlašćene odnose i akvizicije kako bi potiskivao konkurenciju.
Obe strane njegove poslovne priče ne mogu se razumeti ako se posmatraju odvojeno.
Kada je kompanija postala veća od obične firme
Godine 1882. Rokfelerovi poslovni interesi organizovani su u Standard Oil Trust, strukturu koja je objedinjavala vlasničku kontrolu nad većim brojem kompanija. Ideja je bila da se poslovanje koordinira na nivou čitavog sistema, umesto da se svaka kompanija ponaša kao potpuno nezavisan učesnik na tržištu.
Takav model omogućio je centralizovano upravljanje i snažniju kontrolu nad proizvodnjom i prodajom. Ali istovremeno je izazvao zabrinutost zbog koncentracije ekonomske moći.
Standard Oil je tokom narednih decenija stekla dominantan položaj u američkoj naftnoj industriji. Istoričari procenjuju da je tokom devedesetih godina 19. veka kontrolisala približno tri četvrtine američkog naftnog poslovanja, mada se udeo razlikovao u zavisnosti od toga da li se posmatraju prerada, distribucija ili prodaja.
Za potrošače je priča bila složenija nego što su je predstavljale dve suprotstavljene strane. Standard Oil je doprinela smanjenju troškova i širenju dostupnosti naftnih proizvoda. Međutim, dominantan položaj kompanije otvarao je pitanje koliko prostora ostaje za nove konkurente i da li tržište može da funkcioniše kada jedan poslovni sistem ima toliku prednost.
Upravo je taj problem postajao sve važniji u američkoj politici. Industrijalizacija je stvorila ogromne kompanije i bogatstva kakva su ranije bila teško zamisliva, ali su istovremeno rasle sumnje u mogućnost da privatne korporacije steknu preveliki uticaj na ekonomiju i javni život.
Rokfeler je tako postao mnogo više od uspešnog industrijalca. Postao je simbol pitanja koje će obeležiti moderni kapitalizam: da li je veličina kompanije dokaz njene efikasnosti ili može da postane pretnja samoj konkurenciji?
Počinje borba koja više nije mogla da se zaustavi
Pritisak na velike monopole postajao je sve snažniji. Američki Kongres je 1890. godine usvojio Šermanov antimonopolski zakon, kojim su zabranjeni određeni sporazumi i poslovne kombinacije koje ograničavaju trgovinu.
"Standard Oil" se našla u središtu šire rasprave o tome koliko daleko država sme da ide u ograničavanju privatne poslovne moći. Pokušaji da se ograniči njen sistem kontrole doveli su do pravnih sporova i reorganizacija, ali kompanija je zadržala dominantan položaj na tržištu.
Početkom 20. veka, novinari, reformatori i državni organi sve intenzivnije su istraživali poslovne metode velikih korporacija. "Standard Oil" postala je jedan od najpoznatijih primera zbog kojih se zahtevalo strože sprovođenje antimonopolskih propisa.
Rokfeler se postepeno povlačio iz svakodnevnog upravljanja, ali njegovo ime i bogatstvo ostali su neraskidivo povezani sa kompanijom. U javnosti se sve više postavljalo pitanje da li je sistem koji je izgradio prešao granicu koju nijedna privatna firma ne bi smela da pređe.
A onda je usledio potez koji je mogao da promeni sudbinu čitave imperije: američka država pokrenula je postupak protiv "Standard Oila" . Na kraju te borbe nije čekala samo sudska presuda. Čekalo je pitanje da li se jedno poslovno carstvo uopšte može razbiti, a da njegovo bogatstvo ne nestane zajedno s njim.
BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.
Komentari (0)