Tramp preti najrazornijim sankcijama i moli Kinu za pomoć - iz Pekinga je stigao hladan tuš

Tako bi se u najkraćem mogla opisati nova američka strategija prema Iranu. Posle meseci vojnog pritiska, blokade i pokušaja da Teheran natera na ustupke, Vašington sada poseže za ekonomskim oružjem i najavljuje „najrazornije sankcije u istoriji“. Američki ministar finansija Skot Besent otvoreno govori o kombinaciji pomorske blokade i ekonomskog udara čiji bi cilj bio da , kako je rekao, zgnječi iransku ekonomiju i obori režim.

Problem za Donalda Trampa jeste u tome što ova promena taktike može da se tumači i drugačije: ne kao znak američke snage, već kao priznanje da vojna sila nije ostvarila željeni cilj. 

Cilj rata i niz grešaka

Ako je cilj rata bio da Iran bude primoran da otvori Ormuski moreuz, prihvati američke uslove i odustane od svog pregovaračkog stava, rezultat za sada nije takav. Sporazum koji je trebalo da zaustavi sukob nije proizveo trajno rešenje, ni blizu. Moreuz ostaje ozbiljno poremećen, a Teheran i dalje odbija američke zahteve. Prema Rojtersu, protok nafte kroz Ormuz dramatično je smanjen, dok Iran i dalje raspolaže raketnim i bespilotnim kapacitetima kojima može da ugrozi regionalnu bezbednost i plovidbu.

Zato sada na scenu stupaju sankcije. To je klasična strategija „ako ne može vojskom, pokušaj ekonomijom“. Međutim, to za žilavi Iran nije ništa novo. Dakle, u Trampovom slučaju postoji dodatni problem: Iran je decenijama živeo pod američkim sankcijama i razvio čitav sistem prilagođavanja takvom pritisku. Vašington zato više ne cilja samo Teheran. Cilj su i zemlje koje nastavljaju da trguju sa Iranom.

I tu dolazimo do Kine – i do najveće ironije čitave situacije.

Prvo ti pretim, udarim te po džepu, pa te molim za pomoć

Vašington sada od Pekinga traži da pomogne Americi u pritisku na Iran. Kina je, međutim, odbila i poručila Trampu da se koncentriše na političko i diplomatsko rešavanje krize. Srpski rečeno, hladan tuš. I bilo bi zaista čudno da su kineski zvaničnici reagovali drugačije. 

Teško je ne primetiti ironiju: Sjedinjene Države godinama pokušavaju da ograniče kineski ekonomski i tehnološki prodor. Uvode carine na kinesku robu, ograničavaju pristup kineskih kompanija američkim tehnologijama. Sad pripremaju nove zabrane za pojedine kineske komponente koje se koriste u američkim data centrima. Samo nekoliko dana pre kineskog odbijanja zahteva u vezi sa Iranom, Peking je protestovao upravo zbog novih američkih carina na kineske dronove i njihove komponente.

Istovremeno, SAD i Kina ostaju strateški rivali u tehnologiji, proizvodnji, veštačkoj inteligenciji, energetici i trgovini. Čak i kada se dve sile dogovore o privremenom smirivanju trgovinskog sukoba, to ne znači da je nestalo suparništvo. Naprotiv, Vašington i dalje pokušava da ograniči kineski pristup ključnim tehnologijama, dok Peking razvija mudro i dugoročno formira sopstvene lance snabdevanja i uzvraća ograničenjima i sankcijama prema američkim kompanijama.

U tom smislu, Trampov poziv Kini da pomogne Americi protiv Irana deluje licemerno. On od Pekinga očekuje da pomogne u sprovođenju američke nasilne politike prema trećoj zemlji, dok istovremeno vodi ekonomsku i tehnološku borbu upravo protiv Pekinga.

Još važnije, Kina ima vrlo konkretan razlog da ne posluša Trampa. Kina je tokom 2025. kupovala više od 80 odsto iranske nafte koja je išla na tržište. Takođe, Kina je najveći kupac iranske nafte i samim tim Peking smatra jednostrane američke sankcije neprihvatljivim.

Dakle, od Kine se traži da pomogne u uništavanju jednog od najvažnijih izvora energije za sopstvenu industriju – i to u trenutku kada su upravo američke akcije oko Ormuskog moreuza izazvale ozbiljne poremećaje na globalnom energetskom tržištu.

Zbog toga je mnogo realnije očekivati da će Peking iskoristiti krizu nego da će igrati ulogu pomoćnika Vašingtona. Kina nema interes da Iran bude potpuno poražen, ali nema ni interes da se sukob beskonačno produžava. Najviše joj odgovara stabilizacija regiona, očuvanje pristupa energentima i istovremeno slabljenje mogućnosti SAD da jednostrano određuju pravila globalne trgovine i energetike.

Mnogo pitanja za Trampa

Tramp se, dakle, nalazi u nezgodnoj poziciji, blago rečeno. Vojni pritisak nije proizveo političku kapitulaciju Irana, diplomatski proces je praktično blokiran, a sada se pokušava otvoriti novi front kroz ekonomsku izolaciju. Pri tome Vašington želi da u taj pritisak uključi upravo Kinu sa kojom je već godinama u ekonomskom ratu.

Ako Tramp zaista ima vojnu pobedu koja je pred vratima, zašto mu je potrebna „najveća ekonomska izolacija u istoriji“? Ako je Iran pred kapitulacijom, zašto je potrebno ucenjivati njegove trgovinske partnere? I, konačno, ako je Kina strateški protivnik Amerike, zašto bi Peking sada trebalo da spasava Vašington od problema koji nije uspeo da reši sopstvenom vojnom snagom?

Tramp i dalje ima ogromnu ekonomsku i vojnu moć, ali činjenica da posle višemesečnog vojnog pritiska mora da pojačava sankcije i traži pomoć od države sa kojom je u trgovinskom i tehnološkom sukobu pokazuje koliko je teško naterati Iran na kapitulaciju. 

Kina će ostati po strani i Trampov „ekonomski dan D“ mogao bi da postane još jedan pokušaj da se ekonomski pritisak predstavi kao zamena za politički i vojni uspeh koji nije ostvaren. U pitanju je, po svemu sudeći, očajnički potez, a sve zbog rata koji nije ni trebalo da se dogodi, i koji već previše dugo drži čitav svet u svojevrsnom statusu taoca. 

BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027: