Radile su i duže od 24 sata na hladnoći - za svako bure haringe dobijale su žeton koji su krile u čizmi

Za svako završeno bure, radnica bi dobijala žeton koji je čuvala u čizmi...

Siglufjordur je mali lučki grad na severu Islanda, smešten u uskom fjordu među visokim planinama poluostrva Trelaskagi.

Nekada je bio jedan od glavnih centara ribolova i prerade haringe, a danas privlači posetioce svojom atmosferom i okolnom prirodom. O njegovoj prošlosti najbolje možete saznati u Muzeju ere haringe, koji se nalazi u bivšim industrijskim zgradama i prikazuje kako je ribarska industrija oblikovala život grada.

U centru možete posetiti i Centar narodne muzike, smešten u jednoj od najstarijih gradskih kuća, i upoznati se sa islandskim pesmama i tradicionalnim instrumentima. Vredi izdvojiti vreme za šetnju lukom tokom posete, dok okolina nudi mogućnosti za planinarenje, a zimi i skijanje na obližnjem skijalištu Skarsdalur.

Sezonski radnici koji su decenijama čistili i solili haringe posebno su važni za istoriju Siglufjordura. Od početka 20. veka do kasnih 1960-ih, dolazili su iz celog Islanda, privučeni izgledom dobre zarade.

Njihove smene su počinjale kada bi ribarski brodovi stigli u luku, čak i usred noći.

Kako je sve počelo

Kada bi brodovi stigli u luku, radnici su pozvani na dokove bez obzira na doba dana ili noći. Velike količine kvarljive ribe morale su se što brže očistiti, posoliti i složiti u burad. Na engleskom su ih zvali „devojke haringe“. Slične radnice bile su važan deo ribarske industrije u drugim delovima Severnog Atlantika, uključujući Škotsku i Farska Ostrva.

Na Islandu su mnogi dolazili iz malih naselja i porodičnih farmi. Tokom sezone, Siglufjordur je privlačio ribare, trgovce i sezonske radnike.

Prema lokalnoj samoupravi, na vrhuncu prerade, tamo je živelo i radilo više od deset hiljada ljudi. Dok su muškarci pecali, pravili burad i radili u fabrikama ribljeg brašna i ulja, žene su obavljale veliki deo čišćenja i soljenja ulova.

Radile su stojeći za stolovima na doku, a njihova zarada je zavisila od broja napunjenih buradi. U zavisnosti od količine ulova, radile su celu noć, a ponekad je posao trajao i duže od 24 sata bez pauze. Za svako završeno bure, radnica je dobijala žeton koji je stavljala u čizmu. 

Na kraju radnog dana, žetoni su menjani za sertifikate, a novac se isplaćivao jednom nedeljno.

Pored posla, sezonski radnici su imali priliku da se druže i izlaze. Siglufjerdur je u to vreme imao dva bioskopa, a vikendom su se održavale plesne večeri uz živu muziku.

Veliki broj mladih ljudi koji su dolazili na posao značio je i priliku za sticanje novih prijateljstava.

Početak kraja

Ekonomija Siglufjerdura je u velikoj meri zavisila od ribolova haringe. Tokom 1960-ih, prekomerni ribolov i nepovoljne promene u morskim uslovima doprineli su kolapsu ribljih zaliha - sve dok se nije završio period obilja na kojem se zasnivala islandska industrija haringe.

Grad je izgubio važan izvor prihoda i mnoga radna mesta, a sezonski radnici su prestali da dolaze. Kapaciteti za soljenje, smeštaj i preradu ostali su bez svoje prethodne namene.

Istorija industrije i život sezonskih radnika sada su predstavljeni u Muzeju ere haringe. Jedna od njegovih glavnih zgrada je Roaldsbraki, bivša norveška stanica za preradu haringe iz 1907. godine, gde možete videti i smeštaj radnika. Kreveti na sprat, odeća, kuhinjski predmeti i lične stvari pokazuju uslove u kojima su živeli., piše Pun kufer.

Neke od predmeta su donirali bivši radnici i njihove porodice. U drugim muzejskim zgradama prikazana je prerada haringe u riblje brašno i ulje, a možete videti i rekonstrukciju luke kakva je bila oko 1950. godine.

BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:

Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.