MINIMALNA PLATA OD 332 EVRA PA DO 2.257 EVRA Koliko se najmanje zarađuju Evropljani

Prema poslednjim podacima Evrostata (Kancelarija za statistiku Evropske unije), minimalna plata u Evropi se kreće između 332 evra mesečno u Bugarskoj do 2.257 evra u Luksemburgu.

U Francuskoj, u kojoj je u toku galopirajuća inflacija, minimalac se povećao tri puta (ukupno za 5,9 odsto), a sindikat koji štiti prava radnika se bori za to da cifra dostigne 2.000 evra mesečno.

U Španiji je minimalna plata dostigla 1.000 evra za 14 mesečnih prihoda, dok je u Portugaliji sindikat tražio povećanje sa 705 na 800 evra. U Italiji, bez obzira na zahtev Evrope i bez obzira na ogromnu inflaciju te dugove koje zemlja ima usled pandemije i rusko-ukrajinskog sukoba, političari su podeljeni po tom pitanju.

Kolika je godišnja prosečna zarada Evropljana

Po poslednjim proračunima, Švajcarci su ti koji zarađuju u proseku više od bilo kojih zaposlenih u drugim zemljama: 67.658,78 evra godišnje, što je trostruko više od prosečne zarade Italijana, dok Islanđani, Norvežani i stanovnici Luksemburga u proseku zarađuju oko 40.000 evra godišnje.

Nemačka prosečna plata je oko 31.000 evra, Francuzi u proseku zarađuju oko 21.000 evra, baš poput Italije i Španije, od kojih manje zarađuju Rumuni, Letonci, Mađari i Hrvati – manje od 10.000 evra godišnje.

Po poslednjim analizama OCSE-a (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) koji je uzeo u obzir kretanje srednjih primanja u Evropi u poslednjih 30 godina, Italija je na nezavidnom mestu u odnosu na ostale zemlje i takođe je jedina zemlja u kojoj se plate smanjuju umesto da se povećavaju.

Italije je tako doživela smanjenje plata za 2,9 odsto u odnosu na Španiju u kojoj su one porasle za 6,2 odsto, Holandiju sa porastom od 15,5 odsto, Francusku sa 31,1 odsto i Nemačku gde su cene porasle za 33,7 odsto.

Na listi deset zemalja čiji zaposleni imaju najveću prosečnu zaradu nalaze se: Švajcarska sa 4.900 evra mesečno, zatim Danska sa 3.914 evra, Norveška za 3.795 evra, Luksemburg gde se zarađuje 3.573 evra, Island sa 3.221 evrom, Austrija – 3.104 evra, Irska sa 3.041 evrom, Nemačka sa 2.952 evra, Francuska sa 2.791 evrom i Švedska sa 2.770 evra.

Švajcarska je takođe i lider u kvalitetu života, ne samo zbog visokih plata već i zbog sigurnosti, usluga kako u privatnom tako i u javnom sektoru, te odnosu građana prema prirodnom ambijentu.

Koliko se zarađuje u Italiji

Po podacima Eurostata prosečna godišnja zarada Italijana je oko 21.462,62 evra što je oko 1.533 evra mesečno za 14 plata. Ipak treba uzeti u obzir da nemaju svi radnici 14 primanja kao i da se plate drastično razlikuju od juga ka severu zemlje.

Ova cifra se takođe menja kada se radi o plati koju primaju muškarci i onoj koju primaju žene i koje se jako razlikuju. I mada žene vrše iste poslove kao i muškarci, one su manje plaćene.

Cifra se takođe menja i s obzirom na godište zaposlenog i sektora u kojima rade. Po podacima INPS-a u Italiji najviše zarađuju muškarci između 55 i 59 godina čija je prosečna godišnja plata oko 32.000 evra, dok oni koji imaju između 60 i 64 godine zarađuju oko 30.000 godišnje, dok osobe preko 65 godina zarađuju oko 22.514 evra.

Podaci takođe pokazuju da mladi između 20 i 30 godina zarađuju prosečno oko 11.456 evra godišnje bruto ako su muškarci i oko 8.063 evra bruto ako su žene. Te cifre rastu sa godinama, a i u zavisnosti od sektora rada tako da je u 2021. godini došlo do povećanja plata u sektoru bankarstva za 7,5 odsto, kao i u sektoru finansija i osiguranja, dok su ostali na 23.000 evra zaposleni u privatnom sektoru i 33.500 evra bruto zaposleni u javnom sektoru.

Najnižu platu, oko 7.000 evra godišnje primaju poljoprivredni radnici kao i zaposleni u domaćinstvima. Italija je iznad evropskog proseka indeksa siromaštva radnika. Naime u ovoj zemlji 11,6 odsto osoba koje rade su siromašne dok se taj procent u Evropi zaustavlja na 9,2 odsto.

Da li rastu plate?

Zbog galopirajuće inflacije u skoro celoj Evropi dolazi i do porasta plata, sem u Italiji u kojoj, bez obzira na ogroman porast cena, nije došlo do porasta plata.

U Evrozoni je inflacija dostigla 7,5 odsto, što će dovesti i do porasta plata u ovoj godini za 3 odsto – izjavio je ekonomista i šef Centralne evropske bankae Filip Lejn, rekavši da se tako nešto nije dogodilo u poslednjih deset godina.

Tako da, ako je prošle godine minimalac u Francuskoj bio povećan tri puta (ukupno oko 5,9 odsto) a sindikati su naumili da dođu do cifre od 2.000 evra, u Španiji je ta cifra dostigla 1.000 evra, a u Portugaliji se očekuje povećanje sa 705 evra na 800.

U Nemačkoj, 85.000 radnika čeličana pokušava da dogovori povećanje od 8,2 odsto, dok su zaposleni u hemijskom i farmaceutskom sektoru dobili ukupnu sumu od 1.400 evra. Minimalna plata će porasti sa 10 na 12 evra na sat a u Danskoj od 10 na 14 evra po satu kako to traži sindikat.

Generalni sekretar Evropske konfederacije sindikata Luka Visentini, objasnio je da su „minimalne plate najveće u Nemačkoj, Austriji i Francuskoj, ali se trenutno radi i na velikim kampanjama u Belgiji, Španiji i Portugaliji i to na dva fronta, štiteći najsiromašnije kategorije povećanjem plata po zakonu i istovremeno povećavajući platu svaki put kada dođe do obnavljanja ugovora“.

U Italiji ne postoji minimalac

Za razliku od najvećeg broja evropskih zemalja, u Italiji ne postoji tzv. minimalna plata i od 1990. godine do danas je čak došlo do smanjenja plata. Italijanske firme su odbile reviziju oko povećanja plata, Generalna konfederacija italijanske industrije je rekla „NE“ zahtevu ministra rada, a polovina zaposlenih u Italiji čeka obnovu ugovora.

Italijanska politika nije u stanju da se dogovori o zakonom stabilizovanoj minimalnoj plati ispod koje je nemoguće sići i koja uzima u obzir troškove života i rast cena. To bi pomoglo svim onim radnicima koji su plaćeni izuzetno malo, naročito mladima.

S obzirom na inflaciju koja je u maju dostigla rekord kakav nije viđen od 1986. godine, minimalac utvrđen zakonom bi trebalo da je prioritet u Italiji, no nažalost to nije tako.

Čak se ni sami sindikati ne slažu oko minimalca dok jedino Italijani imaju jasne ideje. Po nedavnom istraživanju instituta za istraživanje tržišta, 86 odsto ispitanika želi da se uvede zakonski minimalac.

I dok je Evropska unija na korak do političkog dogovora oko direktive, evropski komesar za ekonomiju Paolo Đentiloni izjavio je za dnevni list La Stampa da je kupovna moć s obzirom na plate dramatično smanjena.

– Povećanje razlika u staležima postaje ogromno tako da to ne sme da bude ignorisano i potrebno je doneti i u Italiji zakon o minimalcu kojim će biti garantovana prava radnika. Potrebno je i podići takse velikim multinacionalnim kompanijama koje izlaze kao pobednici iz ovog kriznog perioda, prvo pandemija a sada rat –  rekao je Đentiloni.

Porez na platu

Jedna od solucija bi bilo i smanjivanje poreza na zarade koji ima veliki uticaj na italijanske plate jer razlika između bruto plate koju treba da plati poslodavac i neto zarade koja ostaje zaposlenom je astronomska.

Što se evrope tiče na prvom mestu po porezu je Belgija sa 52,6 odsto, zatim Nemačka sa 48,1 odsto, Austrija sa 47,8 odsto, Francuska sa 47 odsto i Italija sa 46,5 odsto. No smanjenje poreza bi Italijansku vladu jako mnogo koštao. Ukoliko bi dali radnicima po 100 evra više svakog meseca to bi zemlju koštalo 16 milijardi evra.

Mladi napuštaju zemlju, ali kako izabrati gde otići

S Obzirom na vrlo niske plate u Italiji i nikakve perspektive za mlade, beleži se veliki „odliv mozgova“, samo u 2019. godini zemlju je napustilo 70.000 ljudi. U poslednjih 10 godina skoro pola miliona mladih je napustilo Italiju da bi našli bolje plaćene poslove u drugim zemljama Evrope. Situacija je najteža na jugu gde se najviše i oseća nedostatak posla.

Sve plate iz 38 zemalja po podacima OCSE-a su preračunate u dolare i funte. Na primer, jedna medicinska sestra u Portugaliji zarađuje 14.000 dolara dok u Južnoj Koreji zarađuje 33.000, a u Americi 66.000.

I dok informatičar koji pravi softvere u Kolumbiji zarađuje nešto manje od 15.000 evra u Švajcarskoj je njegova plata 107.000 na godišnjem nivou. I mada je Švajcarska zemlja sa najvećom platom u Evropi potrebno je uzeti u obzir i mnoge druge stvari, a to su i troškovi života u svakoj zemlji (kakvo je zdravstveno osiguranje, da li je potrebno grejati većim delom godine, kakav je gradski prevoz i koliko je udaljen posao od kuće, da li postoje niskobudžetni letovi, ima li pijaca itd).