BELEŽE NESLAVAN REKORD Nemci se dave u smeću, skoro 9 miliona tona otpada samo od ambalaža
Pixabay.org
Svi znamo: ručak više i ne može da se pripremi, a da vam se kuhinja ne pretvori u đubrište. I to ne samo od ljuski i otpada hrane, već i od plastike i ambalaže. Ima li uopšte načina da se tome stane na kraj?
Olga Vitig, vlasnica prodavnice „Tetka Olga“ u Kelnu, želi da nas uveri da se bez plastike može. Roba se nudi iz providnih kutija naređanih duž zidova, a posebno nas upozorava na ono što većina današnjih potrošača nikad nije ni upoznala: na mirise u prodavnici. Sve ima svoj miris – od začina i začinskih trava, pa do tegle maslaca koja stoji na tezgi. Načelo je jednostavno: ništa nije industrijski pakovano, a onaj ko želi nešto da kupi, mora da donese svoju posudu i torbu.
Kristine Holcman iz udruženja takvih „prodavnica bez ambalaže“, tvrdi da je odziv kupaca odličan, a i da iz takvih dućana ima 84 odsto manje otpada. Trenutno u Nemačkoj ima oko 260 takvih prodavnica. Bilo bi ih i više, ali je njih sedamdesetak zatvoreno za vreme pandemije. Razumljivo – takve prodavnice jednostavno ne mogu da funkcionišu bez da kupci lično dođu. Problem su sada i inflacija i poskupljenja, ali Holcman tvrdi da će već u najskorije vreme biti otvoreno još stotinak takvih prodavnica.
Nemci – rekorderi po količini smeća
I vlasnica prodavnice u Kelnu Olga Vit kaže nam da su „prošli kroz tri teške godine“, ali i da se „situacija stabilizuje i da opet postaje bolje“. Naime i potrošačima smeta to što se, prema proceni organizacije za zaštitu okoline „Nabu“, više od 60 odsto voća i povrća u Nemačkoj prodaje u papirnoj, a još češće u plastičnoj ambalaži. Neminovna posledica je nagomilavanje đubreta u kuhinji: potrošači su 2020. bili „zaslužni“ za oko 8,7 miliona tona otpada od ambalaže.
Nemačka je u samom evropskom vrhu po količini takvog otpada – što je neposredna posledica blagostanja, ali i zahtevnosti nemačkih potrošača. Jer, niko više neće da kupi pomalo osušen ili smežuran plod, tako da i hrana na kraju odlazi u smeće. Ali, ako se računa kompletno opterećenje za okolinu, nekih 90 odsto otpada na plod i proizvod, a tek desetak procenata na ambalažu koja ga štiti od propadanja.
To je neoboriv argument u korist ambalaže za velike trgovačke lance, a da se i ne govori o tome da se plodovima u ambalaži lakše manipuliše, da „urednije“ izgledaju na polici, a i da će ujedno, zbog veličine pakovanja, biti prodato i više nego što mušterija možda želi. Pa i demografija je jedan od razloga za sve veće gomile đubreta: sve je više samačkih domaćinstava, a ti ljudi i ne pomišljaju da kupuju „porodična pakovanja“. Mnogo bolju prođu imaju manja pakovanja, pa čak i kad im je cena neuporedivo viša.
Plastika je (suviše) jeftina
Računica trgovaca je dakle jasna. Fondacija Hajnrih Bel, bliska stranci Zelenih, ocenjuje da je reč o zaveri industrije ambalaže koja u Nemačkoj zapošljava više od 100.000 ljudi i ostvaruje promet od preko 35 milijardi evra. Ta industrija svojim uticajem na politiku uspešno sprečava sva ograničenja u proizvodnji plastike, iako je to već odavno problem s kojim se suočava i Evropska unija. Postoji čak i evropski „porez na plastiku“, ali on u Nemačkoj uopšte nije uveden.
Štaviše, čak i u ovo doba sve skupljih naftnih derivata, cena plastike ostala je manje-više stabilna, jer takav proizvod – koji se najčešće i pravi od nafte – nije obuhvaćen porezom kakav se plaća za benzin ili dizel. A kolikogod da industrija ambalaže tvrdi da je rešenje u doslednoj reciklaži, to je ipak samo u domenu teorije, pre svega kada je reč o ambalaži prehrambenih proizvoda: previše je gnjavaže s tom ambalažom, previše je i prljava od zaostalog otpada, tako da i u Nemačkoj jedva trećina tih silnih tona otpada ambalaže dospeva u reciklažu. Dobrih 40 odsto odlazi u palionice, a najgore je što oko 23 procenta završava na deponijima.
Kako bi udovoljili željama potrošača, proizvođači sve češće koriste ambalažu za koju se ističe da je „biološka“ i da je nastala iz „održivih izvora“. No, nemačke službe upozoravaju da tu ne bi trebalo biti naivan: ni takva ambalaža nije brzo razgradiva u prirodi, a takvo pakovanje čak nije odgovarajuće ni za recikliranje, jer za takve proizvode postrojenja uopšte nema. A šta god da se proizvodi – pa makar bilo i tako „biološki“ i „održivo“ – uvek je potrebno i energije, a i površine na kojoj će se sirovine uzgajati i obrađivati.
Zašto je onda bez ambalaže skuplje?
Čini se da je jedino rešenje prodaja „bez ambalaže“. Međutim, vlasnici takvih prodavnica susreću se s onim neugodnim, a jednostavnim pitanjem: Dobro, kod tih proizvoda nema troška ambalaže, pa zašto je onda po pravilu tamo sve znatno skuplje nego u samoposluzi preko puta?
Jana Nerlih, koja takvu prodavnicu ima u kelnskoj četvrti Colštok, pokušava da objasni: „Bez pakovanja, to pre svega i vrlo često znači da je proizvod iz bioloških zasada, pa se onda i naše cene ne mogu porediti s onima u običnoj samoposluzi.“ Njeno je mišljenje ujedno da će mušterije uštedeti i tako što će kupiti tačno onoliko koliko im treba i što neće baciti ono što nisu potrošili.
U svakom slučaju, toj računici veruje sve više mušterija. Ipak, kolikogod da se vlasnica prodavnice „Tetka Olga“ hvali mirisima, oni će lako postati neprijatni kad plod istrune, mast užegne ili začinu miris jednostavno ispari. A za takve prodavnice je naravno potrebna i dodatna radna snaga, za sortiranje i čišćenje. I sve te troškove treba „pokriti“ robom koja se proda.
Sve u svemu, kako kaže Kristine Holcman iz udruženja „prodavnica bez ambalaže“, „to je u Nemačkoj još uvek samo mali segment trgovine, ali borimo se da izađemo iz tog segmenta i postanemo sposobni za tržište.“
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na našoj Instagram stranici.
Možda vas zanima
Najnovije iz rubrike
VREMENSKA PROGNOZA
Beograd
Novi sad
Kursna lista
Kriptovalute
Preporuka
