SVET U DUBOKOJ KRIZI Nafta, plin, ugalj – sve nedostaje
Pixabay
Po prirodi stvari ponuda na tržištima roba u pravilu kaska za potražnjom, a to, uz domino-efekat izazvan kontinuiranim rastom cena energenata, ima za posledicu rasprostranjeni rast cena.
Prošle su gotovo dve godine otkako je američka investitorka Kejti Vud najavila konačan kraj naftne ere. Ona je procenila da je najmudrije ulaganje u električna vozila i druge tehonološke vizije, ubeđena da je čovečanstvo konačno raskrstilo s naftom. Bilo je to u julu 2020. godine, svega nekoliko meseci posle šokantnog klimaksa i pada cene sirove nafte – ispod nule.
U međuvremenu su deonica Tesle znatno skočile, ipak, rasla je i – nafta. I za razliku od Tesle, još ne pokazuje nikakve znakove umora. Štaviše, uz aktuelnih 90+ dolara po barelu zaista je teško nazreti kraj naftne ere.
Nema smisla prozivati Kejti Vud za promašenu prognozu – nije ni prva, a sigurno ni poslednja sa Vol Strita. Za to vreme, svetom je harala pandemija koronavirusa kojom je drastično smanjena potrošnja, a višak proizvodnje ostavljan se u zalihe koje su u aprilu prošle godine došle do tačke prelivanja.
Koliko god sada zvučalo nestvarno, svet se tada zaista suočio s nedostatkom kapaciteta za skladištenje nafte; pored punih skaldišta i rezervoara, nafta je tavorila i u tankerima koji su besciljno plutali morima, ili u beskrajnim železničkim kompozicijama na slepim kolosecima, čekajući neka bolja vremena.
Posle svih turbulencija, od umirujućih izjava Kejti Vud do danas potrošnja je ponovo dramatično porasla, a sirove nafte nema u neograničenim količinama, pa cene nafte lete u nebo.
Naravno, cene energenata su temelj kaskadnog rasta cena sirovina, posle kojeg je, u uslovima i dalje ograničene proizvodnje (zbog problema koje i dalje stvara pandemija), jednostavno moralo doći do rasta cena metala (zbog intenzivne potrošnje električne energije).
Primera radi, u procesu proizvodnje aluminijuma čak trećina otpada na troškove električne energije. Kada tome pridodamo veliku potražnju u segmentima transporta (automobilska industrija) i infrastrukture (građevinarstvo), činjenica da je cena aluminijuma dogurala do najvišeg nivoa od 2008. godine nimalo ne iznenađuje.
Može li gore od toga? Odgovor i sami znate – uvek može gore.
– U ovom sam poslu već 30 godina i nikad nisam video nešto slično.“ Tim je rečima aktuelna zbivanja na tržištima roba opisao Džef Kari, strateg Goldman Sachsa. „Ovo je kriza molekula: od nafte, plina, uglja, do bakra i aluminijuma, svega nam nedostaje“, rekao je Kari i privukao na sebe pažnju svetskih medija.
Ono „nama“ se (da ne bi bilo zabune) ne odnosi na Goldman Sachs, već na čovečanstvo u celini i odražava izuzetno nepovoljan odnos ponude i potražnje na globalnom nivou.
A kada potražnja pada, proizvođači reaguju „sečenjem“ kapitalnih investicija i proizvodnje kako bi tržište (i tržišne cene) doveli u ravnotežu. Takva je, jednostavno, priroda stvari: nije nimalo jednostavno pustiti u pogon novu bušotinu ili novi rudnik.
Zbog toga, lista roba čije su cene obuhvaćene tim fenomenom u ovom je trenutku – alarmantno duga.
A za to vreme, dolazi do ekstremnih situacija, poput one iz 2008. godine, kada je cena sirove nafte u maju dogurala do 132 dolara, da bi se tokom idućih šest meseci stropoštala na 40 dolara.
Uz sve navedeno, teško je demantovati ono o čemu priča Kari – zaista, nedostaje nam svega. I to je ključni problem sa kojim se svet danas suočava.
Možda vas zanima
Najnovije iz rubrike
VREMENSKA PROGNOZA
Beograd
Novi sad
Kursna lista
Kriptovalute
Preporuka
