HOROR ILI NAUČNA FANTASTIKA Uspeli su da pročitaju ljudske misli – i to uz pomoć algoritma

BizPortal | 09:39 | 27.10.22 Biz info

Da li je opasno, ili može da pomogne?

Foto: Shutterstock

Naučnici mogu da dekodiraju misli ljudi čak i bez dodirivanja glave, javlja The Scientist. Da ste pre dvadesetak godina pitali nekog kognitivnog neuronaučnika da li je to moguće, on bi vas proglasio ludim ili bi se zacenio od smeha. Danas, izgleda da je i to moguće, sudeći prema rezultatima eksperimenta sprovedenog na Teksaškom univerzitetu u Ostinu.

Prošle tehnike čitanja misli oslanjale su se na implementaciju elektroda duboko u ljudski mozak. Nova metoda, opisana u bazi nerecenziranih naučnih radova pod nazivom „bioRxiv”, oslanja se na neinvazivnu tehniku skeniranja mozga – funkcionalnu magnetsku rezonanciju (fMRI).

Ova tehnika prati protok oksigenisane krvi kroz mozak, a budući da aktivne moždane stanice zahtevaju više energije i kiseonika, ove informacije pružaju indirektnu meru aktivnosti mozga.

Ova metoda skeniranja ne može da uhvati moždanu aktivnost u stvarnom vremenu, jer se električni signali koje oslobađaju moždane stanice kreću mnogo brže nego što se krv kreće kroz mozak. Autori studije otkrili su da ovu nesavršenu zamensku meru mogu da koriste za dekodiranje semantičkog značenja ljudskih misli, iako nisu mogli da proizvedu prevode od reči do reči.

Istraživači su proučavali mozgove žene i dva muškarca u dvadesetim i tridesetim godinama. Svaki učesnik je slušao ukupno 16 sati različitih podkasta i radijskih emisija tokom nekoliko sesija u skeneru. Skenirani podaci potom su ubačeni u računarski algoritam, dekoder, koji je upoređivao uzorke u zvuku sa uzorcima u snimljenoj moždanoj aktivnosti.

– Algoritam zatim uzima fMRI snimku i generišr priču temeljenu na njenom sadržaju, a ta priča prilično dobro odgovara izvornom zapletu podkasta ili radijske emisije – objašnjavaju istraživači. Drugim rečima, dekoder je mogao da zaključi koju je priču neki učesnik ispitivanja čuo na osnovu njihove moždane aktivnosti.

Naravno, ovaj algoritam nije bezgrešan pa je napravio i neke greške, poput zamene polova u zamenicama i upotrebe prvog i trećeg lica. On „prilično tačno zna šta se događa, ali ne i ko šta radi”, kažu istraživači.

U dodatnim testovima, algoritam je mogao prilično tačno da objasni radnju nemog filma koji su učesnici testiranja gledali u skeneru. Mogao bi čak da prepriča priču koju su zamislili u svojim glavama. Dugoročno, istraživači žele da razviju ovu tehnologiju tako da može da se koristi u za ljude koji ne mogu da govore ili kucaju na tastaturi.