GASOVOD „NIŠ – DIMITROVGRAD” OD VELIKE VAŽNOSTI Srbija bi mogla da uvozi gas iz Katara, Izraela i Egipta

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen posle obilaska gasovoda „Niš–Dimitrovgrad” izjavila je da ovaj projekat neće samo osigurati da poteče gas između Bugarske i Srbije, već da će nas približiti jedni drugima, a gasno tržište otvoriti za razne izvore, i unaprediti energetsku bezbednost Srbije.

Dodala je da je među projektima Evropske unije i gasni interkonektor između Srbije i Severne Makedonije. Njena izjava otvorila je pitanje može li stvarno naša zemlja da se osloni na druge izvore snabdevanja gasom koji nisu ruski. Ili je ovo još jedna u nizu ponuda koje samo lepo zvuče, a kojih smo se naslušali. Jer ako ima uslova da Srbijom teče i neko drugo crno zlato, a ne samo ono proizvedeno u Ruskoj Federaciji, zašto se čekao rat u Ukrajini pa da se Evropska unija zainteresuje da nam pomogne.

Činjenica je da je projekat izgradnje gasnog interkonektora prema Bugarskoj veoma važan za našu zemlju, utoliko pre što, kako je izjavio i predsednik države Aleksandar Vučić, Srbija do pre tri godine nije imali gasovod, već smo se snabdevali samo preko Bregova i Mađarske, do Pančeva. Onda smo gradili jedan iz Zaječara ka severu, a sada gradimo interkonektor prema Bugarskoj. Vučić je zamolio i da se što pre krene sa projektom gasne konekcije sa Severnom Makedonijom, što je izuzetno bitno, kao što je važno da se razmišlja kako da se povežemo i sa Crnom Gorom, BiH, Republikom Srpskom.

Prof. dr Petar Stanojević, dugogodišnji državni sekretar za naftu i gas u Ministarstvu rudarstva i energetike i profesor na Univerzitetu za bezbednost, upitan koji će gas osim azerbejdžanskog stizati pravcem Niš–Dimitrovgrad, kao i šta bi za nas značio gasni interkonektor do Severne Makedonije, odgovorio je za „Politiku”, da je pre mesec dana pušten u rad interkonektivni gasovod Grčka–Bugarska (Stara Zagora – Komotini) ili IGB, kapaciteta tri milijarde kubika gasa godišnje (kada bude izgrađena dodatna kompresorska stanica onda do pet milijardi). Ovaj gasovod je povezan sa „Transjadranskim” (TAP) i „Transanadolijskim” (TANAP) gasovodima kojim se gas doprema od Azerbejdžana, preko Turske i Grčke do Italije.

Gasovod treba posmatrati kao deo šire slike, jer se predviđa njegovo povezivanje sa geografski bliskim budućim terminalom za tečni prirodni gas (LNG) u Aleksandropolisu. Gasovod bi trebalo da ima mogućnost povezivanja sa „Posejdon” i „Istmed” gasovodima, ali ovi projekti su sada u zastoju. Preko postojeće mreže bugarskih gasovoda, IGB će biti povezan sa Srbijom preko budućeg gasovoda „Niš–Dimitrovgrad–Sofija”. S obzirom na to da je ovde reč o vezi sa potencijalnim LNG terminalom (Aleksandropolis), onda se pretpostavlja da Srbija može ovim putem doći do gasa od bilo kog isporučioca LNG na svetu. Ako se računa prema najnižim transportnim troškovima to bi svakako bio Katar, ali i Izrael ili Egipat kada izgrade LNG terminale za otpremu istočnomediteranskog gasa.

– Pominje se i gasni interkonektor od Srbije do Severne Makedonije, Crne Gore, BiH, Republike Srpske (RS). Mi i sada snabdevamo RS gasom. Danas je Srbija povezana gasovodnim sistemima sa Bugarskom, Mađarskom i BiH. BiH se, u potpunosti napaja gasom iz pravca Srbije, na isti način kako smo se i mi doskora snabdevali samo preko Mađarske. Svi ostali interkonektivni gasovodi treba tek da se grade i još su na nivou ideja ili delimično izrađenih idejnih projekata. Gotovo svi su ušli na takozvanu PECI listu projekata Evropske unije, to jest „projekata od zajedničkog interesa”. To znači da bi oni nekim delom trebalo da se finansiraju iz EU fondova. Projekti se nalaze i u desetogodišnjem planu transporta gasa koji je odobrila Agencija za energetiku, a sve u skladu sa aktuelnom zakonskom regulativom. Država je već izdvajala sredstva za izgradnju gasovoda u pravcu Makedonije, ali se tek očekuje neki progres – naglasio je Stanojević.

Objasnio je da su radovi na LNG terminalu u Aleksandropolisu započeli ove godine i da očekuje će se završiti za 20 meseci. To bi značilo da bi od 2024. mogle poteći neke količine gasa iz tog pravca.

Upitan koliko košta izgradnja jednog LNG terminala, koliko bi nam to pomoglo u diverzifikaciji izvora snabdevanja i da li je ovaj gas skuplji ili jeftiniji i u (ne)ratnim okolnostima od prirodnog gasa, odgovorio je da izgradnja košta različito u zavisnosti od tipa tehnologije (klasični ili sa plutajućim skladištem i sl.), kapaciteta, geografskog položaja u odnosu na postojeću gasovodnu mrežu, potreba da se postojeća mreža poboljša kako bi se otklonila uska grla…

– Plutajući terminal u Aleksandropolisu košta 360 miliona evra. Kada bude izgrađen, svakako će pomoći u diverzifikaciji snabdevanja Srbije gasom, samo treba imati u vidu da „Srbijagas” nije pokazao interesovanje za velike količine iz tog pravca kao i da trenutni kapacitet IGB gasovoda dopušta samo snabdevanje Bugarske. Veći kapaciteti će se pojaviti tek posle izgradnje dodatne kompresorske stanice. Što se cene tiče, gas je kao i svaka druga roba, odnosno vredi onoliko koliko kupci hoće (ili mogu) da plate. U vremenima kada je preskup, kao danas, sve se isplati za proizvođače. Do pre samo nekoliko godina cena gasa je bila ispod 200 dolara za 1.000 kubika i tada se jako vodilo računa o logističkim i drugim troškovima. Postoji gruba računica koja pokazuje da ako su izvorišta gasa više od 4.000 kilometara udaljena od potrošača onda je jeftinije transportovati LNG, a ako je manje, onda se više isplati snabdevanje gasovodom – objasnio je Stanojević.

On ne vidi poseban razlog, zašto napajanje iz pravca Bugarske, odnosno Aleksandropolisa ne bi bilo realno u doglednoj budućnosti. – Ukoliko ostanu ovakve turbulentne prilike kao danas, ne bih se usudio da dajem prognoze. Da je neko „prošlo” vreme, sigurno je da bi tržišna utakmica na srpskom tržištu gasa mogla da počne sa završetkom navedenih projekta i formalnim otvaranjem tržišta na koje smo se ranije obavezivali – naveo je Stanojević.

Više razloga zbog kojih se odlaže proširenje „Banatskog Dvora”

Upitan šta su razlozi odlaganja proširenja podzemnog skladišta „Banatski Dvor” na 800 ili milijardu kubika, prof. dr Petar Stanojević, odgovorio je da je problem nekad bio u nedostatku kompletne projektne dokumentacije, visokim vrednostima ponuda za radove, nedorečenosti oko budućih kapaciteta.., a danas veruje da postoje i novi problemi u vezi sa trenutnom situacijom.