„VRĆI ME U STAJKOVCE!” Kako je Nemanja postao stjuart u Dubaiju, i video najlepši zalazak sunca na planeti

BizPortal/S. Stamenković | 11:30 | 31.05.22 Turizam

Ukrug oko sveta.

Foto: Shutterstock

Ako nešto dovoljno želiš, i uložiš trud, i te kako može da se isplati. Tom idejom se vodio Nemanja Bojković, koji je od Srbije, preko Litvanije, stigao do Dubaija i jedne od najuspešnijih aviokompanija na svetu, Emirates. A zatim i do Novog Zelanda, Brazila, Japana…

Imao je jak motiv – shvatio je da ne želi da radi za 400-500 evra, od kojih „na crno” ide 200 evra, što mu je u to vreme nuđeno. A nije mu ležao ni standardni posao od 9 do 5.

– To je bila ona situacija u životu, kad završiš fakultet, i upitaš se – šta želim u životu? Imao sam u krvi putovanja, još dok sam radio kao turistički vodič, i veliku želju da nastavim sa tim – počinje svoju priču za Bizportal.rs Nemanja.

Sidnej, Mauricijus, pa nazad

Preko Erazmus programa je otišao u Viljnus u Litvaniji, usvršio tamo svoj engleski – prvi korak ka cilju, a to je videti ceo svet i nove kulture. Prva prepreka? Naravno, novac, preciznije, manjak istog. A putovanje košta…

– Valjda je me Gugl čuo, na monitoru mi je, dok sam surfovao Internetom, iskočila reklama za posao stjuarta. Kad sam rekao mojima, ćale je samo prevrnuo očima, uz komentar: „Ajde, jedino još to nisi probao” – govori Nemanja.

Prijavio se na konkurs kod nekoliko kompanija, da bi povećao šansu za dobijanje posla, ali prvi izbor bio je Dubai i kompanija Emirates.

Nije išlo glatko, ali Bojković je izgleda tip koji ne odustaje lako. Tek iz petog puta je dobio posao i od jula do decembra 2018. godine se zatekao u Dubaiju, na tamošnjem trening koledžu. Osećao se privilegovanim. Jedan savet – kaže da je trik u tome da pratiš svoje unutrašnje potrebe, da dobro analiziraš situaciju i da budeš, kao što rekosmo, uporan.

Napominje da je u Dubaiju saznao da su za posao stjuarta, pored osnovne brige o putnicima, potrebne komunikativne veštine, ali i konobarske. A posao kelnera je Bojković do tada uspešno izbegavao. Vežbao je tako što je sa ajncerom šetao po stanu. Kad je počeo da leti, sve je prešlo u rutinu. Naravno, postoji i teži deo posla, a to je umor i nespavanje.

– Divno zvuči da si danas u Sidneju 24 sata, pa posle toga dva, tri dana u Dubaiju, a posle toga na Mauricijusu 30 sati… ali, let za Sidnej kreće u dva ujutru do Dubaija, traje 14 sati, a sletiš tamo u osam ujutru po lokalnom vremenu. Treba da vidiš grad, da odspavaš pre leta, pa idemo nazad. Dva dana, pa kreće let za Mauricijus u tri ujutru. Ali, sve je to normalno, i vremenom se prilično navikneš – opisuje Bojković.

Ipak, naš sagovornik napominje da su ti problemi minorni, zbog povlastica koje posao donosi. Shvatio je, u svakom poslu ima problema, koliko god ga voleo. Pitanje je samo, imaš li snage da se nosiš s njima?

Kuba, jedna i jedina

Nemanjino prvo veliko putovanje bilo je na relaciji Bali – Novi Zeland – Bali. Kad je sleteo u Bali, zbog umora i tamošnjeg izuzetno vlažnog vazduha, pao mu je na pamet Tripko iz „Porodičnog blaga” i njegova čuvena replika „Vrći me u Stajkovce”. Ipak, brzo ga je prošlo. Uz umor je dobro leglo pivo na plaži, i jedan od najlepših zalazaka sunca koje je kasnije video. A Novi Zeland je, kaže, velika zelena oaza sa vrhunskim vinima. Njihovo ostrvo Vasiki, zbog lepote netaknute prirode, oduzima dah.

Od tada, Nemanja je obišao avionom svih šest naseljenih kontinenata, a zemlje u kojima je bio ne može da prebroji – od 50 do 70. I sve to do svoje 30-e godine. To je bogatstvo rada u „kancelariji u vazduhu”. Mogućnost da odgledaš predstavu na Brodveju, utakmicu NBA lige, a malo kasnije, pravac na safari u Africi.

Gde se oseća kao kod kuće? Nemanja najviše voli ljubazne ljude na svojim putovanjima, a tu su ga, kaže, Kubanci oduševili. Uništeni su na razne načine, a opet su sačuvali ljudsko u sebi i to pokazuju prilikom svakog susreta. Plešu na ulicama, uvek hoće da pomognu, bez obzira koliko su siromašni. A kao neka protivteža opuštenim Kubancima, svideo mu se Japan. Kultura, sistem i ljudska solidarnost su savršeno uklopljeni tamo. Za srce su mu prirasli i Argentina, Novi Zeland, Švajcarska…

I naravno, kad se prelete hiljade kilometara, tu je uvek i dobri stari karneval u Riju, koji će mu i te kako ostati u sećanju. Upozorili su ga da Rio baš i nije bezbedan, i da ne treba da nosi ništa vredno, zbog džeparoša. Nije poneo ni telefon.

– Zamisli, gledaš onaj ludi karneval, a ne možeš da napraviš nijedan snimak, sliku, a okolo svi snimaju. Prvo sam se iznervirao, a posle, drago mi je bilo zbog toga, tad sam shvatio da možeš da uživaš u trenutku i da čuvaš uspomene u srcu, koje će biti dugovečnije od fotografije. U Riju stvarno možeš da vidiš šta je ljudski duh. Tokom jedne ulične žurke, krenula je da pljušti kiša, tu su svirači i bukvalno nikom ne pada na pamet da se sakrije. Svi i dalje samo igraju. Nestvarno iskustvo – zaključuje Bojković.