A LEPO SU MI REKLI DA NE IDEM KOD HRVATA NA MORE! Otišla sam u Split i završila kod policijskog inspektora – taj susret ću pamtiti zauvek
shutterstock
Prošlo leto imala sam sam odmor koji ću pamtiti celog života, iako sam sigurna da ću već od sledećeg pasusa dobiti osudu mnogih jer – zašto jedna Srpkinja ide u Hrvatsku na more?
Toliko je razloga, pored onog glavnog, da je Jadran na tom potezu najlepši.
„Em ćeš da daješ pare Hrvatima, em ideš baš u Split.“
Preterano, jel da?
Pakovala sam kofer ne mareći za takve komentare, da se razumemo.
Pretpostavka mnogih ko sad već čita šesti red moje „pričice“ iz „lijepe njihove“ jeste da mi se desila neka neprijatnost, po kojoj ću pamtiti putovanje po dalmatinskoj regiji. Istina, imala sam jednu neugodnu situaciju.
Ukoliko uzmem u obzir da naši čitaoci prema statistici imaju više od 30-ak godina, gotovo je sigurno da je svaki deseti makar jednom imao priliku da poseti osunčani komšiluk i bar jednom oseti čari Jadrana u Hrvatskoj. Ne bih da ovaj tekst bude preterani hvalospev na račun Hrvata i njihovog gostoprimstva, ali bilo bi suludo da ne pohvalim sve one koji su na moj srpsko/beogradski govor uzvratili prijatnim dalmatinskim. Ali i sve one jugoslovene koje granice ne zanimaju, koji su me nazivali „našom“.
Smeštaj u srcu Splita omogućio mi je lak transport do mesta odakle polaze svi trajekti ka ostrvima, o čijoj sam lepoti mogla samo da slušam godinama unazad. Letnji odmor provela sam uživajući na novim mestima, u nestvarnoj obali, i plažama kojima bih se uvek radosno vraćala.
Došao je na red ostrvo Brač, mesto Bol, i ugodan smeštaj „preko preporuke“. Nisam se pokajala, jer sam već sledeći dan bila na čuvenoj plaži „Zlatni rat“ za čiju lepotu možda nemam adekavatne reči. No, da se vratimo na – Hrvat me je ipak zeznuo.
Nakon tri magična dana na još jednom ostrvu vratila sam se u Split, a odmah nakon što sam pristigla u smeštaj čekalo me je sledeće pakovanje. Međutim, shvatila sam da sam ostala bez pasoša koji je za vreme mog boravka na Bolu bio u jednoj fioci. Ili sam barem ja tako mislila.
Gazda apartmana na Braču nije bio u Hrvatskoj tada, pa me je umesto njega sačekala žena koja se bavi održavanjem higijene istog, a možda i nekim dodatnim poslom – nisam više sigurna. Uglavnom, na moj prvi poziv on je hitro reagovao i zamolio me da sačekam dok se ne čuje sa ženom koja je čistila stan nakon mog izlaska kako bi mi dao preciznu informaciju.
„Nema pasoša – sve je pretražila i nema ga nigde“ – dobila sam kao odgovor i već tada to nije imalo smisla u mojoj glavi. Priznajem, umem da budem neodgovorna za pojedine stvarčice, ali za neophodnu dokumentaciju nikada.
U fascikli su stajala dva pasoša, kao i tada, dva uverenja o neophodnoj vakcinaciji kako bih prešla njihovu granicu. Više nije bio bitan ni sertifikat, već samo briga šta dalje i kakva je procedura do povratka u moju zemlju.
Skratiću vreme od obilazaka splitske policije, sumnjačivih pogleda policajaca, ali i jednog predivnog inspektora, koji mi je u pauzi kucanja izveštaja pričao o lepim uspomenama iz beogradskih kafana 80-ih godina, do dana kada me je sačekala poruka da je moj pasoš pronađen.
Šest meseci kasnije od ljubaznog gazde dobijam poruku „Našao sam pasoše u providnoj fascikli“. Nisam najpre znala kako da reagujem jer mi je prvi osećaj bio poprilično intezivan, ali u negativnom smislu.
Jer, kako se pasoš pojavio, gde je bio više od pola godine, i šta je sa njim neko mogao da uradi?!
Dobila sam jedno veliko izvinjenje za neprijatnost, ali i činjenicu da je on tek tada ušao u stan u kom sam provela par dana i da je jednostavno, sređivajuću stvari pronašao moja dokumenta u ormaru u nekloj kutiji.
Nikada ih nisam tu spustila, a čak nisam znala ni o kojoj kutiji govori iako sam otvarala ormar.
Samo dve nedelje kasnije na kućnu adresu dobila sam pasoše nazad. Važno je da naglasim da iz nekoh sopstvenog, glupog revolta nisam prijavila u Srbiji gubitak istog. Razmišljala sam, kad nisu oni na carini, neću ni ja.
Usled provere pasoša dobila sam odgovor da je on i dalje važeći i da nemam nikakvih problema. Bar ne u Srbiji, ili Grčkoj.
Videću kada ga sledeći put budem predavala službenom licu na prelazu u Batrovcima, a do tada mi ostaje ozbiljna enigma ko je i šta mogao da uradi sa mojim pasošem.
Da li da verujem „preporuci“ ili i dalje da sumnjam na ženu zaduženu za čišćenje apartmana?
1 komentar na vest “A LEPO SU MI REKLI DA NE IDEM KOD HRVATA NA MORE! Otišla sam u Split i završila kod policijskog inspektora – taj susret ću pamtiti zauvek”
Ostavite komentar
Možda vas zanima
Najnovije iz rubrike
VREMENSKA PROGNOZA
Beograd
Novi sad
Kursna lista
Kriptovalute
Preporuka
Možda su čekali da ga prijaviš nevažečim,pa da onda isti kao takav iskoriste u određene svrhe,krijumčarenja izbeglica!
Kako to nisi uradila,ljudi nisu mogli da čekaju,pa su se predomislili i isti vratili!
Sigurno su povezani sa nekim policajcima,jer toliki broj turista prođe lepom njihovom,da ko zna koliko njih zaboravi Bezvizni pasoš,koji im služi za prelaz lica sa istika u zapadnu Evropu!