KO JE KRIV ZA INFLACIJU ŠIROM SVETA? Američki FED još jednom „zakuvao“ ekonomsku situaciju na svetskom nivou
Pixabay/geralt
Prošlo je već godinu dana otkad su se primetili prvi znakovi inflacije. Većinu vremena, sve do kraja 2021., centralne banke odbijale su priznati da na tržištu postoje određeni problemi.
U tome nisu bile same. I neki mediji su pisali kako nema razloga za strah od inflacije, a politike ekspanzivnih monetarnih politika, u narodu poznate kao „printanje novca“, moraju se nastaviti. Koliko se daleko išlo sa izvrtanjem teza, svedoče brojni tekstovi o tome kako je inflacija ustvari dobra za radnike.
Ali inflacija je postala toliko velika da ni najveći oratori više ne mogu braniti teze o njenoj prolaznosti, privremenosti ili pak njenom pozitivnom uticaju na radnike. Doslovno decenijama neviđen porast cena, od SAD-a, preko Ujedinjenog Kraljevstva, do Evropske unije, pokolebao je i najveće skeptike u rast inflacije, piše hrvatski portal Index.
Zahvaćena je i Latinska Amerika, Rusija (još pre rata u Ukrajini), Australija, Indija, a i delovi Dalekog istoka. Zaista se radi o globalnoj opasnosti, koja postaje sve opasnija kako vreme odmiče.
Osim što su svojim delovanjem u vreme pandemije doprinele nastanku inflacije, centralne banke je nisu dugo vremena ni priznavale kao problem. Čak i sada kada problem priznaju, ne reaguju. Tek najavljuju da će reagovati, osim par slabih i debelo zakasnelih poteza sa ciljem prestanka ekspanzivne monetarne politike.
Krajem novembra 2021. predsednik američkog FED-a Dežorm Pauel priznao je da su napravili pogrešnu procenu po pitanju inflacije. Naime, negirali su njenu opasnost i perspektivu rasta, dok su ih mnogi ekonomisti upozoravali bar od aprila 2021.
Centralna banka Evropske unije i tada je bila skeptična te je tek prestala za opis inflacije koristiti termin „prelazna“, zamenivši ga sa „uglavnom prelazna“. Koliko je „prelazna“ i „uglavnom prelazna“ najbolje opisuje situacija u Evropi gde gotovo na dnevnom nivou dolazi do rasta cena.
DA LI SE TREBA BOJATI INFLACIJE
Prva upozorenja su saopštena još u vreme pandemije, kada su centralne banke počele sa izrazito ekspanzivnim monetarnim politikama u svrhu očuvanja kakve-takve ekonomske aktivnosti dok je ona praktično bila prisilno zaustavljena.
Logika je u suštini bila jednostavna: ljudima je zabranjeno trošiti novac, ekonomska kretanja su dobrim delom zaustavljena državnim dekretima, a time je pao i opticaj novca, što de facto znači da ga manje ima. Rešenje je bilo u tome da se veštački stvori više novca i pad vrednosti novca kompenzuje povećanjem količine novca u opticaju. Neko vreme ovo je i funkcionisalo.
Uz to su vlasti u SAD-u i diljem EU uvodile brojne politike fiskalne ekspanzije. U suštini se dijelio helikopterski novac. Zabranjivalo se ljudima i kompanijama da rade, a u zamjenu su im se davali novci. Novci koje nisu imali gdje trošiti pa je stopa štednje u nekim mjesecima prelazila četvrtinu i trećinu prihoda.
Moralo se, govore danas mnogi. Ali moralo se upravo zbog toga što se želelo, što je svojevrstan paradoks. U situaciji kada se povlači kočnica potrošnje, rada i poslovanja, zaista se moraju uvoditi takve politike da se održi privid normalnosti, ili barem „novog normalnog“.
Prema nekim procenama, samo fiskalni stimulansi u SAD-u za vreme pandemije su iznosili 25 odsto godišnjeg bruto društvenog proizvoda te države. Ogromna je to količina novca, ipak se radi o najvećoj ekonomiji na svetu. Članice EU nisu puno zaostajale za takvom praksom.
NE POSTOJI „NOVA NORMALNOST“
To što je proglašena „nova normalnost“ ne znači da se stvarnost promenila, da stari društveni zakoni ili zakoni fizike više ne funkcionišu. Isto je sa ekonomskim zakonima. Ekonomska stvarnost je ostala ista, ma koliko je centralne banke, političari ili pojedine instuticije ignorisali.
Ako su se 2020. i 2021. zanemarivali i odbacivali ekonomske osnove, 2022. su se oni kao bumerang vratili istim centralnim bankama i političarima koji su ih pokušali proglasiti mrtvima, pod sloganom „nova normalnost“.
Može se samo nagađati da li je za vreme pandemije postojao neformalni dogovor između političara i centralnih banaka, koji se prema svetom zakonu odvojenosti monetarne od fiskalne vlasti ne bi trebali ni poznavati. Ali rast cena, tj. inflacija je postala glavno, ili bar jedno od glavnih političkih pitanja na dnevnom redu.
Naravno, svaki pametni političar, a izgleda da su šefovi centralnih banaka postali prerušeni političari (u pojedinim centralnim bankama funkciju direktora ne obavljaju ekonomisti), ima nekoliko opravdanja koja se predočavaju javnosti kao odbrana od moguće krivice za novonastalu situaciju.
U početku su to bili poremećaji u svetskoj trgovini, pa rast cena nafte i gasa, odnedavno su to Putin i rat u Ukrajini, a najnoviji krivac je Kina, tj. njihova politika „nulte tolerancije“ na Covid-19. I dok su se iz meseca u mesec nabrajali novi krivci, inflacija je rasla, a centralne banke nisu ništa poduzimale da je obuzdaju. Pojedine banke još uvek ništa ne preduzimaju, iako bar, eto, priznaju da postoji problem.
– Slaba je to uteha za one kojima se smanjuju penzije i obezvređuje štednja. Slaba je to uteha radnicima, koje su pojidinci uveravali da im je inflacija u interesu, a sada im padaju realne plate. Krivica za trenutnu situaciju nije njihova, ali će oni biti najpogođeniji. Istina, događaji koji se koriste kao alibi bi svejedno doveli do rasta cena. Ali taj rast bi bio kudikamo manji da su vodeće centralne banke reagovale na vreme, ili da su uopšte reagovale do sada, ali to nije opravdanje za njihovo delovanje – stoji u zaključku analize koju potpisuje Branimir Perković.
Možda vas zanima
Najnovije iz rubrike
VREMENSKA PROGNOZA
Beograd
Novi sad
Kursna lista
Kriptovalute
Preporuka
