SAVETI KOJI TEBAJU SVAKOME Nekoliko razloga zašto donosite loše odluke

BizPortal | 12:22 | 15.06.22 Biz info

Neki od ovih izbora ispadaju veoma dobri, dok drugi na kraju nisu baš sjajni.

pixabay.com/TheDigitalArtist

Šta mislite, koliko odluka donosite tokom prosečnog dana? Desetine? Stotine, možda? Psiholozi veruju da je broj zapravo u hiljadama. Neke od ovih odluka imaju velike posledice tokom celog našeg života (na primer, da li idemo na koledž, venčamo se ili imamo decu), dok su druge relativno trivijalne (kao na primer da li za ručak jedemo sendvič sa šunkom ili ćuretinom).

Neki od ovih izbora ispadaju veoma dobri (izaberete fakultet koji onda vodi do nagrađivane karijere), dok drugi na kraju nisu baš sjajni (sendvič sa ćuretinom koji odaberete bio je užasan i uznemirio vam je stomak).

Dakle, kada se osvrnete na svoj život i razmislite o nekim lošim odlukama koje ste doneli, možda ćete se zapitati zašto ste upravo doneli te odluke koje sada izgledaju tako loše u retrospektivi. Zašto ste kupili taj preskupi kompaktni automobil kada imate četvoro dece i treba vam veće vozilo? O čemu ste razmišljali kada ste prošle jeseni kupili te užasne farmerke visokog struka?

Iako se podrazumeva da ćete verovatno nastaviti da donosite loše odluke, možete steći dublje razumevanje procesa iza ovih, ponekad iracionalnih, izbora. Postoji niz faktora koji doprinose lošim izborima, a poznavanje načina na koji ti procesi funkcionišu i utiču na vaše razmišljanje može vam pomoći da donesete bolje odluke u budućnosti, piše verivellmind.com.

Pogledajmo sada zašto korišćenje „mentalnih prečica“ ponekad dovodi do loših izbora.

Mentalne prečice mogu da vas zbune

Kada bismo morali da razmišljamo o svakom mogućem scenariju za svaku moguću odluku, verovatno ne bismo uradili mnogo za jedan dan. Da bismo brzo i ekonomično donosili odluke, naš mozak se oslanja na brojne kognitivne prečice poznate kao heuristika. Ova mentalna pravila nam omogućavaju da donosimo odluke prilično brzo i često vrlo precizno, ali takođe mogu dovesti do nejasnog razmišljanja i loših odluka.

Jedan primer ovoga je podmukla mala mentalna prečica poznata kao pristrasnost sidrenja.

U mnogim različitim situacijama, ljudi koriste početnu tačku kao sidro koje se zatim prilagođava da bi se dobila konačna procena ili vrednost. Na primer, ako kupujete kuću i znate da se kuće u vašem susedstvu obično prodaju po prosečnoj ceni od 80.000 evra, verovatno ćete taj broj koristiti kao osnovu za pregovaranje o kupoprodajnoj ceni kuće koju odaberete.

U klasičnom eksperimentu istraživača Amosa Tverskog i Danijela Kanemana, učesnici su zamoljeni da zavrte točak sreće nudeći broj između 0 i 100. Ispitanici su zatim zamoljeni da pogode koliko zemalja u Africi pripada Ujedinjenim nacijama. Oni koji su dobili veći broj na točku sreće češće su pogodili da u UN ima mnogo afričkih zemalja, dok su oni koji su dobili manji broj verovatno dali mnogo nižu procenu.

Dakle, šta možete učiniti da smanjite potencijalni negativan uticaj ovih heuristika na vaše odluke?

Stručnjaci sugerišu da vam već postajanje svesnije o tome kako heuristika utiče na odluke može pomoći da izbegnete donošenje loših odluka.

U slučaju pristrasnosti sidrenja, izrada niza mogućih procena može pomoći. Dakle, ako kupujete novi automobil, osmislite skup razumnih cena umesto da se fokusirate na ukupnu prosečnu cenu određenog vozila. Ako znate da će novi SUV koštati između 20.000 i 30.000 evra za veličinu i karakteristike koje želite, onda možete doneti bolju odluku o tome koliko ćete ponuditi za određeno vozilo.

Hajde da sada razmotrimo kako vaša poređenja ponekad dovode do loših odluka.

Često pravite loša poređenja

Kako znate da imate dobru ponudu za tablet koji ste upravo kupili? Ili kako znate da je cena koju ste platili za pakovanje mleka u prodavnici bila poštena? Poređenje je jedan od glavnih alata koje koristimo u donošenju odluka. Znate koja je tipična cena pilule ili mlečne tablete, pa uporedite ponude da biste izabrali najbolju moguću cenu. Mi dodeljujemo vrednost na osnovu poređenja objekata sa drugim stvarima.

Ali šta se dešava kada pravite loša poređenja? Ili kada stavke sa kojima upoređujete svoje opcije nisu reprezentativne ili jednake? Razmotrite ovo na primjer: koliko daleko biste otišli od svog putovanja da biste uštedjeli 10 evra?

Kada bih vam rekao da možete uštedjeti 10 evra na artiklu od 30 evra ako se sklonite s puta na 15 minuta, vjerovatno biste to učinili. Ali kada bih vam rekao da na artiklu od 5.000 evra možete uštedjeti 10 evra, da li biste i dalje bili voljni dati sve od sebe da uštedite novac? U većini slučajeva, ljudi su manje voljni da putuju dalje kako bi uštedeli novac na skupljim artiklima. Zašto? Dvadeset pet dolara i dalje vredi isti iznos u oba slučaja.

U takvim slučajevima, upravo ste postali žrtva pogrešnog poređenja. Pošto uporedite iznos koji uštedite sa iznosom koji plaćate, čini se da je 10 evra mnogo veća ušteda u odnosu na stavku od 30 evra nego kada se uporedi sa stavkom od 5.000 evra.

Kada donosimo odluke, često pravimo brza poređenja, a da zapravo ne razmišljamo o našim opcijama.

Da biste izbegli loše odluke, oslanjanje na logiku i promišljeno ispitivanje opcija ponekad može biti važnije od oslanjanja na vašu neposrednu „iskustvenu reakciju“.

Znate da budete previše optimistični

Iznenađujuće, ljudi obično imaju prirodan urođeni optimizam koji može sprečiti donošenje dobrih odluka. U jednoj fascinantnoj studiji, istraživač Tali Šarot pitao je učesnike kakve su šanse da se desi niz neprijatnih događaja – stvari poput pljačke ili smrtonosne bolesti. Nakon što su ispitanici dali svoja predviđanja, istraživači su im zatim rekli kolike su realne verovatnoće.

Kada se ljudima kaže da je rizik da se nešto loše desi manji nego što su očekivali, oni imaju tendenciju da prilagode svoja predviđanja tako da odgovaraju novim informacijama koje su naučili. Kada otkriju da je rizik da se nešto loše desi zapravo mnogo veći nego što su procenjivali, skloni su da jednostavno ignorišu nove informacije. Na primer, ako osoba predvidi da je verovatnoća smrti od pušenja cigareta samo 5 odsto, ali joj se onda kaže da je stvarni rizik od smrti zapravo bliži 25 odsto, ljudi će verovatno ignorisati nove informacije i držati se svojih početnih procena.

Deo ovog preterano optimističnog pogleda proizilazi iz naše prirodne sklonosti da verujemo da se loše stvari dešavaju drugim ljudima, ali ne i nama. Kada čujemo da se nešto tragično ili sramotno dešava drugoj osobi, često smo skloni da tražimo stvari koje je ta osoba možda učinila da izazove problem. Ova sklonost ka okrivljavanju žrtava štiti nas od toga da ne moramo da priznamo da smo podjednako podložni tragediji kao i svi drugi.

Šarot ovo naziva pristrasnošću optimizma ili našom tendencijom da precenjujemo verovatnoću da ćemo doživeti dobre događaje dok potcenjujemo verovatnoću da ćemo doživeti loše događaje. Ona sugeriše da ne mora nužno da se radi o verovanju da će stvari samo magično doći na svoje mesto, već o prevelikom poverenju u sopstvenu sposobnost da se dobre stvari dogode.

Dakle, kakav uticaj ova pristrasnost optimizma ima na odluke koje donosimo? Pošto smo možda previše optimistični u pogledu sopstvenih sposobnosti i izgleda, verovatnije ćemo verovati da su naše odluke najbolje.