VUČJA JAZBINA KRIJE TAJNU DUGU VIŠE OD 80 GODINA Hitlerov tajni bunker postao je turistička atrakcija

Što se više približavamo, šuma je sve gušća. Ovo područje u Poljskoj, do kraja Drugog svetskog rata bila je najistočnija pokrajina nemačkog rajha – istočna Pruska. Adolf Hitler je naredio da se tu sagradi utvrđenje za njega i njegov štab pod nazivom: Volfšance, „Vučja jazbina“ – u šumi, blizu grada Ketžin, nekada Rastenburg.

„Ime ovog kompleksa potiče od reči ‘Adolf’, što na staronemačkom jeziku znači plemeniti vuk“, kaže turistički vodič Lukas Polubinski. Hitleru se to svidelo, pa je Volf (vuk) postalo i njegovo kodno ime.

Hitler je u Vučijoj jazbini proveo više od 830 dana. Tokom Drugog svetskog rata nigde nije duže boravio.

Saznanjem da je Hitler izabrao lokaciju u Istočnoj Pruskoj ne samo zbog dobre kamuflaže, već pre svega zato što nije bila daleko od ruske granice: upravo je odavde 22. juna 1941. naredio da se napadne Sovjetski Savez. Od tada je „Vučija jazbina“ bio njegov glavni štab.

Ogroman kompleks

Hermetički zatvoren i dobro čuvan kompleks izgrađen je najverovatnije 1940. na oko 2,5 kvadratnih kilometara.

To utvrđenju je trebalo da bude neosvojivo – sa oko 50 bunkera, 70 kasarni, dva aerodroma, železničkom stanicom i sistemima protivvazudšne odbrane (FLAK).

Oko 2.000 lica, vojnog i civilnog osoblja bilo je trajno smešteno u „Vučjoj jazbini“.

Hitler, njegov sekretar Martin Borman i maršal Herman Gering imali su svoje privatne bunkere. Zidovi ovog betonskog kolosa bili su debeli između pet i sedam metara. Stanare su štitila tri strogo čuvane zabranjene zone, bezbrojna stražarska mesta i minsko polje dužine deset i širine 150 metara.

Njegov štab bio je savršeno kamufliran i nije se mogao razaznati iz vazduha. Ogromna stabla i mreže skrivale su kompleks.

„Ako nešto simbolično može prikazati tadašnju situaciju, onda je to ovaj bunker koji spolja podsjeća na grobnicu poput onih u starom Egiptu“, citira Polubinski Hitlerovog omiljenog arhitektu Alberta Špera.

„Hitler je živeo, radio i spavao u ovoj grobnici. Činilo se kao da su ga sedam metara debeli betonski zidovi i u prenesenom smislu odvajali od spoljnog svijeta, držeći ga zatvorenim u njegovom ludilu.“

Čak i danas, 80 godina kasnije, oseća se duh onog mračnog vremena u kojem su Hitler i njegovi generali i maršali planirali ne samo svoje vojne pohode, već i genocid nad Jevrejima.

Fon Štaufenberg

Nekoliko koraka od ulaza u Vučiju jazbinu nailazim na spomen ploču sa imenom Klaus Šenk Graf fon Štaufenberg. Ovaj pukovnik nemačke vojske je 20. jula 1944. pokušao da ubije Hitlera. Atentat bombom nije uspeo.

Ironijom sudbine, Hitler je preživeo atentat samo zato što je bomba eksplodirala u drvenoj kolibi. Sa članovima svog vojnog štaba on je razgovarao o situaciji na frontu. Na sastanak je pozvan i Štaufenberg. Pukovnik je već nekoliko puta pokušao da prošvercuje bombu u Hitlerov bunker – ali je operaciju uvek morao da prekine u poslednji čas. Ovaj put je uspeo da odloži aktovku s bombom pod sto, u blizini mesta gde je sedeo Hitler. Ali neko drugi je aktovku šutnuo u stranu, da ne smeta.

Hitler svoj život duguje kako toj okolnosti tako i činjenici da je pritisak odnosno silina detonacije – zbog drvenih i tankih zidova barake kao i otvorenih prozora zbog letnje vrućine, bila usmerena napolje. U eksploziji bombe ubijena su četiri oficira a Hitler je bio samo lakše povređen. Da je do detonacije došlo u bunkeru, Hitler ne bi preživeo.

Štaufenberg je napustio drvenu kolibu kratko pre eksplozije. Ubeđen da Hitler više nije živ, krenuo je u Berlin kako bi okončao puč. Odmah je, zajedno sa svojim pomagačima, uhapšen i još iste noći pogubljen.

„To nije bio prvi pokušaj atentata na firera“, kaže turistički vodič Lukas Polubinski. Postojala su garantovano najmanje 42 napada na Hitlera, a činjenica da je uspeo da izvuče živu glavu nakon svih tih atentata, za njega je bila božji znak.

Zašto, pitam se, saveznici nisu napali ovo mesto i okončali nacistički teror?

„Bunkeri su bili previše masivni“, objašnjava Polubinski. „Britanci i Amerikanci su verovatno od leta 1943. znali za Vučiju jazbinu, ali ona nije bila njihov cilj. Oni su hteli da uhvate Hitlera živog. A nisu tačno znali, kada on tamo boravi“, kaže Polubinski i dodaje:

„Osim toga, tadašnji avioni ne bi mogli da odlete u istočnu Prusku, bace bombe i vrate se u Englesku“.

Posle rata – građevinski materijal i turistička atrakcija

Danas se u šumi mogu videti ogromni betonski delovi i ostaci nekadašnjeg kompleksa bunkera, obrasli mahovinom i paprati.

Nakon Drugog svetskog rata meštani su se ovde snabdevali građevinskim materijalom, a turisti su počeli da dolaze1959. – kada što su uklonjene mine.

Nakon što je privatni investitor 2012. uložio 1,6 milioan evra, od 2017. je Vučija jazbina pod državnom upravom. Svake godine tamo dođe oko 300.000 posetilaca. Dve trećine su Poljaci, a ostatak su turisti iz celog sveta.

Legendarna soba od ćilibara

Samo nekoliko kilometara dalje, dobro kamuflirana u gustoj šumi, nalazila se glavna komanda pešadije Verhmahta: Mauervald. Bunkeri ovde nikada nisu uništeni, a u mračne prostorije ispunjene vlagom postavljene su figure u prirodnoj veličini. Rekonstruisana je i jedna podmornica ali i legendarna soba od ćilibara po uzoru na pravu, piše DW.

Pruski kralj Fridrih Vilhelm I. Poklonio ju je 1716. caru Petru I. Velikom u znak njihovog prijateljstva i kao potvrdu savezništva između njihovih zemalja. Car ju je izložio u svom dvorcu u Sankt Peterburgu.

Tokom Drugog svetskog rata Nemci su je ukrali. Do danas niko ne zna gde je soba od ćilibara. Međutim, Erih Koh nekadašnji gaulajter u Istočnoj Pruskoj (op. red.: regionalni vođa Nacističke partije), nagovestio je da bi soba od ćilibara mogla biti skrivena u Mauervaldu.

Posle rata Koh nije pogubljen u nadi da će se od njega doznati tajna – ali on je nije odao. Uvek iznova, poslednji put 2017. ovde se kopalo i tražio, ali legendarno blago nije pronađeno.

Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na našoj Instagram stranici.