Tata, da li, kad pada kiša, planeta plače zbog budala?

BizPortal/Stanko Stamenković | 14:50 | 11.09.22 Biz info

Stvarno, da li?

Foto: Shutterstock

Deca su mnogo pametna, većina njih. I mudriji su više nego što mi ponekad mislimo. I treba ih uvek slušati pažljivo, kako bismo i mi aktivirali ono malo preteklih sivih ćelija.
Evo i primera. Recimo, kad sedmogodišnja Sara, onako iz čista mira, kaže: „Tata, ja mislim da planeta plače kad pada kiša“.
– Kako to? Misliš valjda, nebo plače?
– Ne, baš planeta. Zato što ove budale prljaju planetu i ona počne da plače! – besno uzvraća Sara, pametnica. Bistra na tatu. I već ekološki svesna, boktemazo!
Prvo sam joj objasnio da je ružno za bilo koga reći da je „budala“, čak i ako si 100 odsto u pravu. Drugo, da kiša nije plač, nego dar sa neba. Da nema nje, ne bi bilo hleba, mesa, mleka, čokolade… Tako da, kad se sve sabere, moglo bi se reći da se planeta raduje kad pada kiša. Da su to, u stvari, njene suze radosnice.
Saslušala je pažljivo i nastavila da razmišlja, lepa i dobra pametna glavica.

Uzrok i posledica

Al’ sad i meni đavo ne da mira. Stavila mi je Sara dve buve u glavu. O kiši, a još više o budalama.
Jer, kad se sve sabere, sve što se dešavalo u poslednjih 7 meseci je kombinacija odluka raznih „budala“, i manjka „suza radosnica“ sa neba.
Kad kažem budala, mislim pomalo na sve nas. Ipak, među nama ima budala koje o svemu odlučuju, pa njihov „budalizam“ ima veće i dalekosežnije posledice. I pokušao sam da objasnim sve to Sari, a u stvari sebi. Pa rekoh, da je ugnjavim načisto:
„Tako je, Saro moja, preko oko 7 meseci, počeo jedan rat. Razlozi za njegov početak verovatno postoje. Ipak, pomislila bi, možda, da je čovek, jedina prava budala na ovoj našoj planeti, naučio da ne treba više ratovati. Da treba isprobati 1.000.000 drugih načina da se reši čak i najzamršenija situacija. Ma, jok, sve je isto kao i pre 10.000 godina. Neka bude rat. I bi rat.
O razlozima je teško i govoriti, i dugo bi trajalo. Hajde da kažemo samo, rat, kad jednom krene, postaje ono što se zove „uzrok“. A od težine tog uzroka, sledi i posledica. I od težine budala koje u svemu tome učestvuju. A od rata, težeg i goreg uzroka i posledice nema.

Ljudi, žene, pa i divna i pametna deca, što je najgore, stradaju u ratu. Sa obe strane onih što se svađaju. I, da bude još gore, očas posla, svi oni, što je najstrašnije, postaju samo brojke.
Inače, jedan čika sa brkovima (da, budala, i to velika) rekao je navodno jednu užasnu, ali istinitu stvar. „Smrt jednog čoveka je tragedija – smrt miliona je statistika.“
Dakle, ljudi postaju brojevi, šta da se radi, i svi onda počinju da razmišljaju o toj stvari koja se zove „ekonomija“. To je najvažnija nauka na svetu, nažalost, veruj mi. Oko nje se sve vrti, a jednostavnija reč za nju su „pare“. Čekaj, pre nego što počnemo o „parama“, ima još.
E, sad postaje komplikovano, još više. Umesto da „Čike koje odlučuju“ (da, ona ružna reč) rade samo na tome da se rat što pre zaustavi, oni ga još potpiruju. A u ovoj strašnoj igri je taj čika Putin i on ima naftu i gas. Da, one stvari što prljaju planetu.

I konačno je neko pogledao u nebo

A svima nama trebaju nafta, struja i gas, a čika Putin ima te stvari. I tu nastaje novi haos. Čike koje ne vole što čika Putin vodi rat (a, ko voli?), kažu da neće njegovu naftu i gas. Onda, čike iz Amerike (da, Dizni i ostala ekipa) i njihovi drugari, kažu – kaznićemo čika Putina sankcijama. I taj čika Putin se iznervira, a i ovako je bio nervozan, zbog rata. I kaže, e sad ne dam naftu i gas, ima da platite.
Šta kažeš, Saro? Ma znam, sad već postaje dosadno i naporno. Skraćujem, koliko mogu. Dakle, od onog prvog „uzroka“, sve se toliko zamrsilo da ni čike iz EU (to je jedna ozbiljna fabrika, koja ovih dana ne radi dobro), ne znaju šta više da rade sa tim čika Putinom.
Jedino znaju da su brojevi veoma loši. Šteta se meri milijardama raznih para, nafta i gas su skuplji od najskuplje čokolade, a na sve to, ide zima. A te sve ružne stvari se najviše vide na nama, običnima. Da, često nas zovu „običnim ljudima“, što je glupav i uvredljiv izraz. Tako nam daju do znanja gde nam je mesto, i zašto ćemo najviše da nagrabusimo. Mi uvek plaćamo ceh…
Tako to ide, lutko moja, na ovoj našoj prljavoj planeti. Nego, znaš šta? Dok su se „Čike koje odlučuju“ dosetile da srljamo u propast, neko je konačno pogledao prema nebu i uzviknuo, kasno: „Vidi, nema kiše!“.
E, tek tad je nastao rusvaj. Dok se razmišljalo o parama, nebo je odlučilo da čeka. I zavrnulo je slavinu na najvažnijem gorivu, kiši. Daje nam do znanja da, što kažeš, prljamo planetu.
I suze radosnice sa neba nisu pale, i reke su se povukle, i stalo su brodovi koji nose naftu i gas. I tako nam je planeta rekla šta misli o našim ratovima, nacijama, sekiracijama, a posebno šta misli o ekonomiji i parama.
Šta kažeš, Saro? Dosadan sam? Joooj, jesam, lutko moja. Takav pos’o… nego, da odigramo mi jednu partiju Pokemona? Znaš što ih volim? Oni, kad se tuku, samo padnu u nesvest, pa opet nanovo. Da bar može tako i sa nama, budalama…
Valja preživeti, lutko moja lepa, ali moramo malo i da se igramo i smejemo, makar i od muke, jel’ tako?
Pusti sve to. Pala je i kiša, ma, biće bolje.

Nego, jel znaš kako zovu Branka Kockicu dok spava?
Pa, Lego Kockica!
E, taj smeh vredi kao trilion plus beskonačno „para“, lutko moja lepa.