KAO NOVA OBUĆA ZA CELIH 1.000 DINARA Šuster može od starog da napravi novo, a mladi ne žele da nose „krpljeno“

Očuvanje životne sredine počinje u – zanatskim radnjama! Popravka obuće, garderobe i stvari koje svakodnevno koristimo prvi je korak u prevenciji stvaranja nepotrebnog otpada, a stari zanati – pre svega obućarski, krojački i tašnerski, imaju značajan zadatak u toj misiji.

Oštećena postava na patikama, rašiven konac na cipeli, ispucala kragna na kožnoj jakni, iskrzane farmerice, pokvareni rajsferšlus na torbi, nekome su već dovoljan razlog da ove stvari baci na đubište, iako se one, uz male popravke, prepravke i skromni finansijski izdatak mogu još dugo koristiti u nepromenjenom stanju. Na taj način mnogi komadi obuće i garderobe, od kojih neki imaju i sentimentalni značaj, i dalje se mogu koristiti, a životna sredina sačuvati.

On zapaža da obuću na popravku uglavnom donose stariji ljudi, dok mlađih, skoro i da nema.

-Uglavnom u obućarsku radnju dolaze starije generacije, mladi dolaze veoma retko. Nekada mi se čini da mladi uopšte ne znaju čemu služi obućar. Ili ih je sramota da donesu obuću ili pak neće da nose „krpljeno“. A nekada se uz malu intervenciju, patike mogu nositi znatno duže. Pogotovo što je za nove patike sada potrebno oko stotinu evra. Sa druge strane, popravka može da košta od 100 pa do 2.000 dinara, pa se mnogima isplati da ih poprave. Nisu ni svi u situaciji da kupuju nove – objašnjava Jović.

Na ženskim cipelama sa štiklom najčešće se vrši zamena flekica, dok se na muškim menja pendžet – guma na đonu, posle čega se mogu koristiti barem još isto vreme kao do tada. Zamena pendžeta staje od 900 do 1.200 dinara, što je daleko ispod cene novih cipela.

– Ima razlike u kvalitetu današnje i one obuće od pre tridesetak i kusur godina. Sada se veštački materijal na obući zove „eko koža“ a nekada se zvao skaj. S tim što su ti skajevi bili nekada mnogo kvalitetniji nego sad. Što se tiče kožne obuće, sada se pravi sa poliuretanskim đonovima, retko ide na kožni đon, mada ima i sada kvalitetne obuće – veli Jović.

Niški obućar primećuje i da kriza nije značajno povećala broj mušterija uz objašnjenje da „ko nema para da kupi novu jeftinu obuću, nema ni za popravku“.

No, ne dođu svi uvek po obuću koju su ostavili na popravku kod obućara. Čak i tada, popravljene cipele i patike iz zanatske radionice ne završavaju u kontejneru…

– Rok za podizanja popravljene obuće je 15 dana, posle toga, kako se to može pročitati na obaveštenju u radnji, ide u humanitarne svrhe. Naravno, nikada ne sačekam tačno 15 dana, uvek je taj rok znatno duži. Tada je poklonim nekome za koga znam da nema para, a odgovara mu broj. U svakom slučaju ne završi u đubretu – kaže Jović.

I Ljiljana Stanković, krojačica iz Niša uz male intervencije na garedrobi, koje se mogu ponavljati i više puta, znatno produžuje njen rok trajanja. Ona, pak, primećuje da je sa ekonomskom krizom, ove godine, znatno porastao broj onih koji donose stvari na popravke i prepravke.

– Non – stop se samo rade korekcije. Svi uzrasti dolaze, i mladi i stariji. Krpe se pantalone, tesne haljine se proširuju, skraćuju se rukavi i nogavice… Omladina donosi stvari svojih majki i baka iz ormara na prepravke, mnogo ređe se šije novo. Ono što bi se ranije bacilo, sada više ne ide u đubre nego se prepravlja i popravlja. Mnogo manje garderobe sada završi na otpadu – kaže Ljiljana.

Korekcije se naplaćuju zavisno od težine posla, ali se mušterijama isplate jer se popravljeni komad odeće ponovo može nositi, a najčešće i opet popraviti.

– Rajsferšlusi se sada mnogo menjaju na jaknama, što nije bio slučaj ranije. Oni praktično mogu više puta da se popravljaju i da se samim tim jakna duže nosi. Često se donose pantalone i farmerice na krpljenje jer se istanji i pocepa platno na mestu gde se taru nogavice. I to je moguće da se popravlja po nekoliko puta, praktično sve dok se ne platno ili teksas ne raspadne, dok konac može da ga uhvati – priča ova šnajderka i dodaje:

-Donose ljudi kožne jakne, stare maskirne vojne uniforme, kombinezone, sakoe, odela… Jedna žena je donela kožnu jaknu koju nije želela da baci, a nije mogla da je nosi jer se kragna oštetila. Eto, uz malu intervenciju taj komad njene grederobe biće kao nov.

Ljiljana primećuje i da je kvalitet garderobe koja se nekada pravila mnogo bolji od one koja se sada može kupiti.

-Sada je kvalitet drugačiji. Dosta odeće koja se sada prodaje je, što bi se reklo, „za dva pranja“. Nekada su korišćeni mnogo bolji materijali – primećuje ona.

No, i kod krojača, često ostane dosta stvari koje ljudi donesu na prepravku, a potom nikada više po njih ne dođu.

– Zaborave ljudi da dođu da uzmu stvari pa imam posle pune kutije sa stvarima i ne zna šta da radim sa njima. Kada dugo prođe vreme uzmem sve pa podelim siromašnim ljudima, uglavnom na seoskom području, kome šta treba. U svakom slučaju ne ide u đubre – kaže Ljiljana.

Poslednjih godina, u modu su osim ženskih, ušle i muške torbe. Tako je u poslednje vreme sve više i onih koji se odlučuju da poprave torbice, u kojima nose mobilne telefone, novčanike i ključeve, umesto da ih odmah bace.

– Kada se pokvari rajsferšlus, torbica praktično više ne može da se koristi. Nekada bi odmah završila u đubretu, ali danas je sve više onih kojima se isplati da ih poprave. Vrlo često su te torbe od veštačkih materijala, poliestera ili nečeg sličnog pa ovim sitnim popravkama, manje torbica završi na đubrištu gde zagađuju životnu sredinu – kaže jedan od tašnera.