Darko (43), Nenad (37), Petar (31), Radovan (47), Branko (57), Branislav (54), Bratislav (59), Bojan (34)
Pixabay/dimitrisvetsikas1969
Teško je zamisliti kako izgleda prva, a kamoli treća smena u rudniku. Pogotovo nama koji ništa teže od olovke nismo podigli u životu. Ima li krvavijeg načina da se zaradi za hleb?
Ima već dva dana, a misao o njima je tu. Osmorica rudara, Darko Zlatković (43), Nenad Trivunac (37), Petar Petrović (31), Radovan Grujić (47), Branko Čokorilo (57), Branislav Zlatanović (54), Bratislav Živković (59) i Bojan Stajić (34), nisu uspeli da završe tu prokletu treću smenu. Ušli su u rudnik pored Sokobanje kada je već pao mrak, da bi prehranili porodice.
Dogodilo se, prema zvaničnim izvorima, izlivanje metana. I tek tako, iz tog mraka, rudari su otišli zauvek. Da nikad više ne vide svetlost dana. Ili da se zauvek priključe svetlosti na nebu, ako verujete da postoji raj. Međutim, sve i da postoji, kakva je to uteha suprugama i deci koje su prerano ostavili iza sebe?
Nikakva topla reč, nikakav novac koji će dobiti od države, niti saučešće koje će dobijati sa svih strana, ne može im biti od pomoći. Oni će, zajedno sa svojim voljenim rudarima, još dugo biti u mraku tuge. Na sreću, daće bog, i živi, da sačuvaju sećanje na njih.
Jer, kada prođe dan žalosti, koji je proglašen u Aleksincu i okolini, osim njihovih najbližih, brzo ćemo zaboraviti na njih. Život teče dalje, ravnodušan. Ili ćemo ih se povremeno setiti, i sa setom u glasu ćemo, možda, reći: „Jadni rudari.”
Jedino bi bilo lepo da umesto tog „jadni”, kažemo „hrabri”.
Još jedna stvar. Ima ona stara uzrečica, koja glasi „mora da se radi”. Da se kladimo da je najčešće koriste oni koji se baš i nisu puno naradili. Ili su navikli da neko drugi radi za njih.
Voleo bih samo da su njih osmorica, koji su verovatno krenuli na posao razmišljajući o tome da „mora da se radi” ovoga puta preskočili tu prokletu treću smenu. Da su rekli, „neću danas, idem u kafanu. Idem da se šetam i uživam u varljivom aprilskom suncu. Idem s decom u prirodu. U inat svima.”
Oni to, nažalost, nisu uradili. I sad ostaje samo ta tuga, možda i bes. Nemoć.
Dobro, ima još nešto. Ostaje i svetlost, koju su iz mraka rudarskog okna podarili onima koje su voleli i deci koju su iza sebe ostavili. Radeći teško i pošteno, za male pare, pomažući tako i svojoj državi, više nego i sebi.
Suviše je ovo reči, premalo utehe. Putujte, dobri rudari. Nisam siguran da smo dostojni vaših garavih ruku, i belih osmeha sa fotografija iz novina.
Voleo bih da nisam video vaša uglavnom nasmejana lica na naslovnim stranama. Da ne znam ni ko ste, ni šta ste. Da se nismo tako upoznali. To bi značilo da ste još tu, i da vredno radite za svoju porodicu i svoju zemlju.
Neka su zdravi oni što ostaju iza vas. I neka vam sada, kad nije moglo lepše i drugačije, ta zemlja, bar jednom, bude laka.
Možda vas zanima
Najnovije iz rubrike
VREMENSKA PROGNOZA
Beograd
Novi sad
Kursna lista
Kriptovalute
Preporuka
