OTIŠAO U HRVATSKU DA RADI I GORKO SE POKAJAO Srbin doživeo golgotu, očajni uslovi – prevaren je za svoje pare, a tek smeštaj

„Radili smo smene od 12 sati na dan, bez dana odmora, a napojnice je uzimao gazda. Svoj ugovor o radu dobio sam tek nakon mesec dana, a na njemu je pisao minimalan iznos. Rekao sam gazdi da se nismo tako dogovorili, a njegov je odgovor bio da su mu troškovi preveliki te da ću razliku od minimalne plate do dogovorenih 1000 evra dobiti na ruke“, priča on.

I baš kad su mislili da stvari ne mogu da postanu gore početkom juna stupaju na snagu nova poslovna pravila.

„Prvo, POS aparat (za plaćanje karticama) se skriva i koristi samo ako gost baš nikako ne može platiti gotovinom. Ne moram ni spominjati koliko je to neugodnosti izazivalo, jer su svuda u baru bile oznake da se prihvata plaćanje karticama. Neugodnosti smo obično doživljavali s strancima, a koji su bili većina naših gostiju. Međutim oni su po navici želeli da plate karticom. Drugo. računi se izdaju samo ako neko baš insistira, a sav promet iz novčanika se nekoliko puta na dan predaje gazdinom rođaku koji se predstavljao kao telohranitelj, a zapravo mu je posao kontrola radnika. Kako su gosti često očekivali račun tako smo ih mi radnici i izdavali. Gazda nam je zbog toga zapretio da će nam skidati od plate jer ne radimo po njegovim pravilima“, kaže on.

Takva poslovna politika, donosila je veliku sumu novca u kešu, ali za to vreme, u kasi je stajala minimalna svota novca.

‘Svakodnevne gužve donosile su veliki dnevni promet. U našim novčanicima na dan se skupilo oko 15-25000 kuna, a u kasi je fiskalizirano jedva 1000-2000 kuna. Naime, fiskalizirale su se samo naplate karticama. Ponekad bi se, ‘da se zavara porezna’ govorio je gazda fiskalizralo bi se 300-500 kn računa za gotovinu“, govori on za „Večernji“

Tu je sve postajalo previše.

‘Počeo sam da razmišljam da nađem novi posao. Jedan od cimera iz Makedonije je dao otkaz jer ni nakon mesec dana nije video ni radnu dozvolu niti ugovor. Dobio je tek pola plate na ruke. Pokupio je stvari i otišao isti dan. Nakon toga mi ostali morali smo nadoknaditi njegove sate, pa nismo imali ni 5 minuta pauze tokom smene’.

S vremenom je upoznao i druge radnike iz ostalih kafića i trgovina i shvatio da je to ustaljena praksa, a da je kod nekih bilo čak i gore. Mnogi kolege na Medulinskoj rivi radili su i više od 12 sati na dan , bez dana odmora, bez prijave i s povremenim isplatama na ruke.

‘Nitko od stranih radnika nije video svoju radnu dozvolu niti ugovor. Nisu imali nikakve sigurnosti, a iz agencije koja ih je dovela u Hrvatsku tvrdili su da nema problema jer izrada dozvole traje mesecima. Ljudi su verovali u to!’

Priča kako mu isprva nije bilo jasno kako je to moguće, te kako je sve to izvedivo na jednoj od hit turističkih destinacija, a da nema nikakvih kazni. Međutim ubrzo mu je postalo jasno.

‘Svaki put kada je dolazila carinska ili finansijska ili radna inspekcija moj gazda je, baš kao i sve ostali gazde na šetalištu, nekoliko sati pre znao ko dolazi i kada. Tada su neprijavljeni radnici bili na prinudnom odmoru, izdavali su se svi računi, a ilegalne kopije svetskih brendova skrivali su se u privatnim automobilima. Inspekcija je dolazila danima, ali najveći prestupnici ostali su neookrzani. Kažnjeni su tek oni “mali”, koji nisu bili deo uskog kruga moćnika koji su imali prave informacije’, zaključuje.

Uskoro je i sam našao posao 100 km dalje od Medulina, gde radi, kaže, za poštenog poslodavca. Obratio se svim nadležnim institucijama i nada se da će biti preduzete odgovarajuće mere. Kada je dao otkaz gazda iz Medulina dao mu je samo deo plate, kako bi ga kaznio, jer ‘ko je on da odlazi usred sezone’, rekao je ona na kraju razgovora za „Večernji list“.