KO DIVLJA SA DŽIPOM, DA STVARNO BUDE KAŽNJEN U Evropi bogati plaćaju stostruko veće saobraćajne kazne – da li je i u Srbiji to moguće?

BizPortal/S. S. | 14:23 | 17.10.22 Biz info

Trenutno nije izvodljivo, ali treba razmišljati u tom smeru...

Foto: Shutterstock

Situacija koja je mnogima u Srbiji dobro poznata – moćni mercedes, koji pomalo liči na tenk, juri kao lud usred bela dana kroz naseljeno mesto. Kao da mu niko ništa ne može. Nekim čudom, policajac ga zaustavlja i piše mu kaznu. On, najverovatnije sa osmehom, baca papirić na suvozačko sedište i vozi dalje, istom silinom.

Zašto je to tako? Odakle mu hrabrost? Ima veze sa visinom kazne, naravno. Kada slučaj jednom stigne do sudije, vozač će se, možda, pojaviti, i zatim platiti od 6.000 do 20.000 dinara, koliko je propisano za pomenuti prekršaj, ako je prekoračio do 20 km/h od propisanog. Ako se dokaže da je izazvao neposrednu opasnost, onda je kazna od 10.000 do 40.000 dinara. Tek kada bi prekoračio brzinu za 70 km/h, kazna je od 100.000 do 120.000 dinara i minimum 15 dana zatvorske kazne, plus 14 kaznenih poena.

To je već u redu, ako opet ostaje pitanje – da li je uopšte vlasniku luksuznog vozila problem da plati i tih 100.000 dinara? Opet, najverovatnije, nije. E, to u mnogim zemljama Evrope znaju, i zato kod njih postoji ono što se zove „imovinski cenzus”.

To, jednostavno rečeno, znači da imućniji građani, koji sebi mogu da priušte snažno i skupo vozilo, moraju da plate mnogo više od nekog ko, recimo, vozi polovnog punta. Poenta je u tome da svi jednako osete silu zakona. Tako je, recimo, u Finskoj, kojoj je kao „dobar dan” da sudija izrekne kaznu od neverovatnijh 50.000 evra. Tako je i u Švedskoj, Danskoj, Nemačkoj, Austriji i Francuskoj.

Usput, rekordnu kaznu drži Švedska – tamo je 2010. godine vozač mercedesa SLS kažnjen sa 650.000 evra, jer je na autoputu vozi 290 km/h.

I u Srbiji ima sve više luksuznih automobila, pa se postavlja i logično pitanje – da li isto moguće i kod nas?

Prema rečima Damira Okanovića, iz Komiteta za bezbednost u saobraćaju, male su šanse da se to dogodi, i nije problem u saobraćaju, nego u poreskom sistemu.

– Bilo bi idealno da se to uradi, ali postoji problem – neusaglašenost realnih primanja od onoga što je vidljivo u evidenciji – objašnjava, slikovito, Okanović.

Naš sagovornik napominje da je sasvim jasno da neko ko ima platu 35.000 dinara, veoma teško može da plati 20.000 eventualne kazne. Dok postoje ljudi koji pet puta više od te sume potroše za jedno veče na splavu. On smatra da je najpravedniji sistem kažnjavanja upravo imovinski cenzus. Ipak, teško je ući u trag novcu, i njegovim tokovima… kao primer navodi naše narodne pevače. Zna se odlično zarađuju, ali džakovi para koje iznose sa svadbi prolate mimo poreskog radara…

Dakle, što se Srbije tiče, sve je to na dugom štapu, ali uvek treba razmišljati u pozitivnom pravcu (ako se kažnjavanje u saobraćaju može svrstati u tu grupu, naravno).

Dakle, zlu ne trebalo, da vidimo kako to funkcioniše:

Uzećemo za primer zakon u Finskoj, koji bi mogao, uz obavezno prilagođavanjem domaćim uslovima, primeniti u Srbiji. Računica ide ovako: uzme se prosečna suma novca koju Finac potroši za jedan dan, i ona se podeli sa dva. Ta suma se smatra razumnom, poštenom svotom novca, koju kažnjeni vozač mora da plati. A zatim, na osnovu težine prekršaja, pravosudni sistem procenjuje koliko dana kažnjeni treba da živi bez novca. I onda se množi – prekoračenje od 20 kilometara na čas znači da će biti bez para 12 dana. Ako je 30 km/h – 22 dana.

Kad se podvuče crta, u Finskoj nesavesni vozači uglavnom plaćaju između 30 i 50 evra dnevno, što na kraju bude između 400 i 500 evra, ukupno. Maksimum množenja u Finskoj ide do 120 dana, uz to da sama kazna nema granicu – on je direktno proporcionalna zaradi vozača, bez odzira na to da li on zarađuje 10.000 ili 100.000 evra godišnje.

Ili, kako je jednom prilikom zapisao Tapio Lapi-Sepala, direktor helsinškog Instituta za kriminologiju i pravosuđe, Finci ovakvu politiku i dalje snažno podržavaju.

– Suština je u društvenoj pravdi i jednakom efektu kažnjavanja – objasnio je Lapi-Sepala.