ČETIRI KORPORACIJE KOJE NE MOŽETE IZBEĆI Od njih zavisi globalna distribucija hrane i ključne odluke

BizPortal | 14:56 | 24.05.22 Biz info

Polovinom svetske poljoprivredne proizvodnje dominiraju samo četiri glavne kulture: šećerna trska, pšenica, kukuruz i pirinač.

Foto: Shutterstock

Zbog ruske invazije na Ukrajinu, koja je dovela do poremećaja i suspenzija u lancima snabdevanja, svetu preti nova globalna kriza hrane. Međutim, nisu svi problemi počeli ratom u Ukrajini jer je sigurnost snabdevanja i ranije bila ugrožena. Činjenica je da broj gladnih u svetu raste, uprkos činjenici da se proizvodi dovoljno hrane. Odgovor na pitanje zašto je to tako izvesno znaju šefovi četiri velike kompanije koje drže monopol u globalnoj distribuciji hrane. Oni kontrolišu ishranu i donose ključne odluke, a upitno je koliko se rukovode dobrobitima čovečanstva, a koliko zaradom.

Polovinom svetske poljoprivredne proizvodnje dominiraju samo četiri glavne kulture: šećerna trska, pšenica, kukuruz i pirinač. Sve ih izvozi samo nekoliko zemalja, a samo četiri multinacionalne kompanije trguju ovim usevima.

Poznate kao ABCD hrana zbog svojih inicijala, ove četiri kompanije – Arčer Danijels Midlend (ADM), Bunge, Kargil i Luis Drajfus – ostvarile su ogroman profit nakon skoka cena žitarica usled ruske invazije na Ukrajinu, piše Politiko.

Te kompanije, od kojih su privatne kompanije Kargil i Luis Drajfus, godinama su ostale tajne u vezi sa planovima, prihodima i tržišnim udelom i bile su glavni protagonisti nekoliko velikih skandala.

Procenjuje se da čini između 75 i 90 odsto svetskog tržišta žitarica. I dok farmeri ostaju gotovo na dnu lanca, ove kompanije preuzimaju najveći deo kolača zbog novog rasta troškova proizvodnje, cena hrane i turbulencija na tržištu, prenosi portal Financa.

Gde god da se nalazite u svetu i šta god da konzumirate, teško da ćete izbeći ove četiri kompanije i njihove proizvode; od kukuruza u pahuljicama, pšenice u hlebu, pomorandže u soku do soli, skroba, aditiva i zaslađivača u gotovim jelima ili u mesu.

Cargill je najveća američka privatna kompanija sa sedištem u Vajzatiju, gradu u Minesoti, SAD. Kompanija je osnovana 1865. godine u pseudo-baroknom zamku na srednjem zapadu Sjedinjenih Država, u Minetonki. Osnovali su ga trgovci žitom čiji potomci i danas imaju većinsko vlasništvo. Najveći deo poslovanja obavljaju u Švajcarskoj, a lideri su u trgovini, preradi i transportu najvažnijih poljoprivrednih proizvoda, đubriva i mesa. Pored toga, posluju kao jedan od najvećih svetskih investicionih fondova, sa godišnjim prihodom od oko 114 milijardi dolara. Oni zapošljavaju više od 166.000 ljudi u više od 66 država i čine 25 odsto američkog izvoza žitarica.

Kompanija proizvodi oko polovinu svih Mekdonaldovih pilećih proizvoda širom Evrope i najveći je dobavljač globalnih lidera u hrani kao što su Nestle i Unilever. Na primer, Cargill-u se obratio najveći britanski proizvođač čipsa Valker’s nakon navoda da njihov proizvod sadrži štetne zasićene masne kiseline. Za samo nekoliko meseci, Cargill je zasijao velike površine novim nemasnim semenom suncokreta širom istočne Evrope.

Više od dva miliona lokalnih farmera školovalo se u Kini pre 20 godina kod američke hemijske kompanije Monsanto, a procenjuje se da Kargil i ostale tri kompanije sada kontrolišu 80 odsto kineskih kapaciteta za preradu soje i celokupnu proizvodnju žitarica.

Louis Dreifus, osnovan 1851. godine, takođe je privatna porodična firma sa sedištem u Roterdamu. Od početka su se fokusirali na trgovinu žitom, šećerom i energentima širom sveta. Imaju filijale u više od 100 zemalja, sa 72 kancelarije. Sedišta su u Ženevi, Londonu, Pekingu, Buenos Ajresu, Parizu, Sao Paolu, Singapuru, Njujorku i Konektikatu.

Drajfus zapošljava više od 22.000 ljudi širom sveta, posebno u „špicu“ sezone. Njihovi prihodi se procenjuju na 120 milijardi američkih dolara. Kompanija čini oko deset odsto svetskih poljoprivrednih trgovinskih tokova i najveći je svetski trgovac pamukom i pirinčem. Mnogi ga smatraju i drugim najvećim igračem na svetskom tržištu šećera. LDC Metals se proširio i postao treći najveći svetski trgovac bakrom, cinkom i olovom, iza Glencore i Trafigura.

Bunge Limited, sa sedištem u Sent Luisu, Misuri, počeo je da radi krajem 19. veka kao trgovac žitaricama u Južnoj Americi, a danas je vodeći svetski proizvođač uljarica i ključni igrač na globalnom tržištu đubriva i najveći prodavac (flaširanog) biljnog ulja. Prihod kompanije se procenjuje na više od 45 milijardi dolara godišnje. Prema podacima iz 2017. godine, imali su više od 32.000 zaposlenih u 40 zemalja.

Četvrti član kvarteta je ADM, Arčer Danijels Midlend, osnovan u američkom poreskom raju Delaver, sa sedištem u Ilinoisu, Čikago. Prošle godine kompanija je zaradila 85 milijardi dolara i zapošljava više od 38.000 ljudi. Poreklo ADM-a seže u vreme drobljenja semena, sa kojim je kompanija započela 1902. godine. Upravlja sa više od 270 useva i 420 objekata za nabavku useva širom sveta, a žitarice i uljarice se prerađuju u proizvode koji se koriste u ishrani, pićima i tržišta hranljivih materija, industrije i stočne hrane širom sveta.

hrana, afrika, hrana u africi — Richard Juilliart/Shutterstock

Kriza gladi u Africi i na Bliskom istoku

Kreatori politike, u pokušaju da izvuku svoje zemlje i svet iz krize, oslanjaju se na ABCD kvartet i nekoliko zemalja, nadajući se da će nahraniti svet. Ali, sve smo bliži globalnoj krizi hrane, kojoj smo bili svedoci 2008. godine, pre više od deset godina.

Počelo je tada, kao i sa sadašnjom krizom, poskupljenjem nafte, sušom i trgovinskim ograničenjima. Zbog toga svetski stručnjaci za hranu upozoravaju da svet nije mnogo naučio iz prošlih kriza, već se opet oslanja na propale modele i da ćemo, ako se nastavi rat u Ukrajini, žitnicama Evrope, morati da pronađemo novi način da prehranimo skoro osam milijardi ljudi.

Ovi stručnjaci sada pozivaju kreatore politike da preispitaju šta jedemo i kako uzgajamo hranu.

Međunarodna tela kao što su G7 (sedam vodećih ekonomija) i Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) žele da odvoje milione za pomoć u hrani i strategije razmene kako bi se opkoljeno ukrajinsko žito vratilo u globalne trgovinske krugove i u zapadne zemlje. više žita na svoje.

U svom planu za bezbednost hrane, koji je pokrenut krajem marta, EU je rekla da je povećanje proizvodnje za pokrivanje ukrajinske nestašice useva, posebno pšenice, „osnovno“. Međutim, organizacije upozoravaju da bi neuspeh plana mogao da izazove veliku krizu gladi u severnoj Africi i na Bliskom istoku, jer oni u velikoj meri zavise od uvoza.

Članovi autohtonog stanovništva i civilnog društva Svetskog komiteta UN za bezbednost hrane (CFS), stručnog tela koje se fokusira na lokalnu proizvodnju hrane i bezbednosnu politiku, rekli su da trenutna kriza nije znak nedostatka proizvodnje, već sistemskih faktora, uključujući veliko oslanjanje na đubriva i fosilna goriva, energetska i postkovid kriza, klimatske promene i činjenica da je distribucija hrane koncentrisana u rukama samo nekoliko kompanija.

Najranjivijim zemljama su potrebne zalihe hrane što je pre moguće, kao i humanitarne organizacije poput Svetskog programa za hranu. Upravo na to apeluje Sofija Marfi, izvršna direktorka IATP, istraživačkog centra sa sedištem u SAD. On navodi da se bavi ulogom koju nekoliko velikih izvoznika ima u bezbednosti hrane u zemljama sa niskim prihodima.

Ne mora se sva hrana uzgajati u EU

Sistem snabdevanja je izgrađen tako da više od 20 zemalja zavisi od kombinacije Rusije i Ukrajine za trećinu svoje pšenice. U nekim zemljama, poput Libana i Egipta, ta cifra iznosi 80 odsto, dok je Eritreja prošle godine svu pšenicu nabavila iz Rusije i Ukrajine. Biće još veći problemi kada veliki trgovci odluče da prodaju sve zalihe hrane, ali će one biti rezervisane za zemlje koje nude najviše novca, odnosno bogatije zemlje, što nije slučaj sa Libanom i Somalijom.

– To je ono što je toliko poražavajuće u vezi sa krizom, da vam pokazuje koliko malo izbora imaju Liban i Egipat – rekao je Marfi, prenosi Politico.eu.

Ona je dodala da pogođene zemlje to ne treba da doživljavaju kao „manji i kratkoročni poremećaj“, već kao priliku da razmotre sve svoje mogućnosti.

– Egipatski ekosistemi dozvoljavaju mnogo raznolikosti: sočivo, hortikultura… Takođe je važno imati više dobavljača na tržištu. Liban ne bi trebalo da uvozi 80 odsto pšenice. Postoji još jedna hrana. Ako Ukrajina trenutno ne može da zaseje sopstvenu pšenicu, voleli bismo da se uzgaja i druga hrana. Ne mora da bude pšenica i ne mora da bude na tlu Evropske unije – rekao je Marfi.

Politike koje potkopavaju otpornost država

Ovo zahteva temeljno preispitivanje načina na koji se svet hrani. Čak i u vreme kada nema suše ili visokih cena hrane, mnoge zemlje u Africi su preplavljene jeftinim uvozom, često iz EU i SAD, ostavljajući lokalne poljoprivrednike na gubitku i čineći zemlju manje nezavisnom i samodovoljnom. To je potvrdila Magdalena Akerman, stručnjak za bezbednost hrane CFS, koja je istakla da su takve politike orijentisane na trgovinu „potkopale otpornost regiona ili sposobnost zemalja da se oslone na lokalnu proizvodnju“.

Marfi iz IATP-a je takođe rekao da severnoafrički farmeri sve više prelaze na voće i povrće visoke vrednosti za Evropu kako bi preživeli, „a nešto od toga ide na račun osnovnih useva“. Akerman je rekao da zemlje moraju da diverzifikuju ono što proizvode kako bi se više oslanjale na sopstvene farme i prehrambene mreže.

„Ovo je trenutak da pomognemo ljudima i izgradimo održivost o kojoj govorimo, proučavajući šta još možemo da jedemo i odakle bi to moglo da dođe“, naglasio je Marfi.