UPOZNALI SE NA ALJASCI, PA SE VRATILI U SRBIJU Ivana i Miodrag imaju svoju vodenicu, i bave se uzgojom retke voćke u selu pored Kraljeva

Skoro dva veka stara vodenica nalazi se na dedovini Ivane Luković, pa joj je i naziv seoskog domaćinstva Dedina vodenica. Ivana i Miodrag obnovili su je i, ovih dana, povratili joj život, posle više od 20 godina mirovanja.

A do vođena vodenice su došli – preko Aljaske. Naime, i dosadašnji životni put ovo dvoje mladih ljudi je sve pre nego običan. Iako su oboje Kraljevčani, upoznali su se 8.300 kilometara severozapadno, na Aljasci. Tamo su se pre nekoliko godina našli u pečalbi, u potrazi za zaradom.

Po povratku u Srbiju živeli su u stanu u Kraljevu, ali ih je korona „poterala“ u obližnje selo Lazac.

– Sestra i ja smo detinjstvo provele ovde i vodenični kamen za nas nikada nije bio bučan. Bilo je mučno kada je prestao da vrti, ali sada je sve kako treba. Od pre dve godine smo ovde i malo-pomalo vratili smo vodenicu u život, posle dvadest godina mirovanja – kaže mlada vodeničarka Ivana.

Ivana kaže da je bilo potrebno mnogo truda da se vodenica ponovo pokrene, ali da taj trud nisu teško podneli. Pošto vodenica nije tipična potočara, trebalo je povratiti u prvobitno stanje kilometar jaza kojim voda stiže sa reke, pa onda napraviti i branu da bi se voda skrenula, a da izdrži bujicu koja može da odnese i most.

– A pritom radimo sve to po sećanju devojčice od 12 ili 13 godina, kakva sam bila dok je ona radila – objašnjava Ivana.

Dvoje vodeničara, u najboljem slučaju entuzijasta, nisu na početku ulivali mnogo poverenja selu, ali su se s vremenom pokazali kao ljudi od poverenja. Pošto ovakve vodenice nema nadaleko, podrška je sada „na sve strane“.

Sada imaju i svoj kukuruz, jer kaže Ivana, ne ide da vodenica bude bez projinog brašna, ali prevashodno melju pšenicu i prave integralno brašno. Kvalitet ne može da se meri sa mlevenjem na struju, jer ovako se „na hladno“ sačuvaju svi dobri sastojci hranljivog zrna.

– Eksperimentišemo, imamo par drugara koji su kuvari pa nam daju savete šta bi moglo da se spremi i s kakvim brašnom, koji bi to mogli da budu novi proizvodi. Mora još dosta da se radi i na vodenici i na proizvodima, ali ono što je posebno zanimljivo ljudima ovde jeste to što se vratilo dvoje mladih iz sveta u selo – napominje Ivana.

PLANTAŽA MUŠMULA

Ivana i Miodrag se, pored vodenice, brinu i o pšenici i kukuruzu na oranicama, zasadima šljiva i lešnika. I tu dolazimo do još jednog kurioziteta. Jedna od parcela pretvorena je u najveću plantažu mušmula, voća koje je retkost ne samo u ovom kraju.

– Raskrčili smo drveće i šiblje i napravili zasad mušmula na zemlji koja je inače rodna, a u voćarskom smo kraju. Nedaleko odavde ljudi gaje, recimo, nektarine. Za mušmule smo se odlučili jer smo želeli da gajimo neke voćke koje su po predanju jake. To je zapostavljena voćka, i imali smo problem da nađemo potrebnu količinu sadnica. Naša ideja je da to bude nešto prirodno i neprskano, a da li ćemo imati neku finansijsku korist, videćemo. Čuli smo da u Kraljevu postoji neko ko ih čak izvozi za Italiju – objašnjava Miodrag Jovanović.

Miodrag, kao što to srpska tradicija i nalaže, peče i rakiju od svojih šljiva. Kao moderan mlad čovek, ta rakija mora da bude „kako treba“, pa nisu izostali ni dizajnirana etiketa i prigodna flaša.

Ivana i Miodrag sa svojim sedmogodišnjim sinom Dušanom nastaviće da žive u Lascu i posle korone, jer i za vreme epidemije živeli su, kažu, punim plućima dok su drugi bili zaključani u kuće.

– Ovde je u stvari najbolje baš Dušanu, jer ima slobodu i širinu, priroda je svuda okolo, životinje… Svaki dan mu je drugačiji. Pravo uživanje, a i nekako je očvrsnuo i sazreo za svoje godine – opisuje Ivana za AgroTV.