HRVATSKI TARTUF JE, U STVARI, SRPSKI Kako je došlo do toga da se najskuplja gljiva iz domaćih šuma masovno preprodaje preko granice

BizPortal/Stanko Stamenković | 15:42 | 20.10.22 Biz info

Procvetala „siva zona”.

Foto: Shutterstock

Sezona sakupljanja tartufa je počela, a sa njom i problemi koji godinama tište ovaj dobro isplativi posao. Pored borbe za svaki pedalj šume koje su bogate tom gljivom, a koja često rezultira i tučom među tartufarima, vremenom se razvila čitava siva zona, koja bi dovela da toga da „čuveni” hrvatski tartufi postanu srpski. No, krenimo redom.

Prema rečima Jelene Milošević, sekretarke Mikološko-gljivarskog saveza Srbije, problem je u kvoti koju država zahteva od sakupljača tartufa, to jest, novca koji oni moraju unapred da daju da bi se bavili tim poslom.

Kockanje sa tartufom

– Svaka gljiva ima svoju kvotu, a tartufi su, naravno, najvredniji. Konkurs sa kvotama se raspisuje svake godine, a sakupljači moraju da plate unapred za onoliko koliko misle da će sakupiti. Recimo, neko misli da može da sakupi tonu, i za tu količinu mora da uplati pare, pa šta mu bog da. A lako može da se desi da sakupi mnogo manje – kaže Jelena Milošević za Bizportal.

Ona napominje da je Mikološko-gljivarski savez mnogo puta apelovao da se ta uredba promeni, jer ne može da obezbedi zaradu tartufarima. A kada sakupljeni tartufi ne mogu da pokriju troškove, ili je zarada minimalna, mnogi pribegavaju preprodaji. I to preko granice, u Hrvatsku.

– Čuli ste za istarski tartuf? Oni su ga brendirali. I sada ga kupuju u Srbiji, i tamo prodaju kao svoj. Tako da se može reći da je hrvatski tartuf, u stvari, srpski – kaže naša sagovornica. Ona tvrdi da je to posebno vidljivo u njenom gradu, Sremskoj Mitrovici, koji je postao neka vrsta središta otkupa crnog i belog tartufa. I odgovorno tvrdi da naši završavaju u Hrvatskoj.

To se posebno događa kada i sama cena tartufa pada. Miloševićeva se priseća da je pre dve godine bila oko 20 evra za kilogram crnog tartufa, ili oko 600 evra za beli, šta je jako malo, imajući u vidu njihovu pravu vrednost. Tada je posebno procvetala „siva zona” među tartufima.

Prema njenim rečima, bilo bi mnogo logičnije da oni koji otkupljuju tartuf plaćaju iznošenje robe iz zemlje, i tako bi i sakupljači i država bili na dobitku. S obzirom da to nije uređeno, Mikološko-gljivarski savez je utvrdio da je šteta od sive tartufarske zone oko 9 miliona evra godišnje.

Zakonski urediti tržište tartufa

Naša sagovornica napominje da je gorepomenuta kvota za tartufe osmišljena da bi se očuvalo prirodno stanište, ali to ne pomaže, jer iz pohlebe, i neznanja, tartufari sakupljaju grabuljama gljive, kao što se desilo na Fruškoj gori, koja je bila bogata tartufima, a sada je gotovo opustošena.

Miloševićeva kaže da je veoma važno da se tržište tartufa zakonski uredi, kako bi se rešio problem sive zone. Osim toga, neophodno je i obrazovati ljude koji se bave svim gljivama, pa i tartufima. Ona upozorava da su se po pijacama, čak i posle nedavne tragedije sa trovanjem gljivama, pojavili prodavci na pijacama.

– Baba koja prodaje gljive mora da zna šta bere i da prepozna, recimo, otrovnu zelenu pupavku – izričita je Miloševićeva, koja podseća da je Mikološko-gljivarski savez organizovao seminar koji su vodila stručna lica i iz kojeg su izašli tartufari i gljivari sa sertifikatom. Ali, njih je vrlo malo.

Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na našoj Instagram stranici.