NIJE ČAROBNI ŠTAPIĆ – NE BRIŠE RATE I KAMATE Da li bi zakon o ličnom bankrotu pomogao svim dužnicima

BizPortal/T. Đ. | 14:23 | 16.11.22 Finansije

Šansa za nov početak, ili još veći problemi.

Shutterstock

Od 2017 godine, Republika Hrvatska usvojila je zakon o ličnom bankrotu koji se odnosi i na fizička lica, odnosno na prezadužene građane. Veliki broj građana imao je problema sa izmirivanjem obaveza prema bankama, poreskoj upravi, i generalno isplaćivanjem svih zaduženja, pa je sama realizacija zakona o pokretanju ličnog stečaja došla kao odlično rešenje u nezavidnim finansijskim situacijama.

Iako zvuči kao šansa za novi početak, ili poput magičnog štapića, lični bankrot ipak ima dve strane medalje. Srbija još uvek nema ovaj zakon, iako se godina unazad polemiše o njemu. Kada bi se proglasio važećim, kako bi to izgledalo?

Kada se proglašava lični bankrot?

Lični bankrot ili odlazak u stečaj proglašava se onda kada dužnik više nije u mogućnosti da izmiruje svoje finansijske obaveze, koje se odnose na sva javna preduzeća, banke, telefonskim kompanijama. Bio bi namenjen građanima koji nemaju izlaz iz teških finansijskih dugovanja. U toj situaciji dužnik bi dobio ličnog stečajnog upravnika koji bi u potpunosti kontrolisao sva primanja lica u stečaju. Upravnik bi prezaduženom građaninu ostavio vrlo malo prostora u baratanju sa parama, popisao bi svu imovinu, imao bi pravo da je proda, a samom dužniku ostavlja deo novca za egzistencijalni minimum.

Ukoliko bi potencijalni zakon bio sličan hrvatskom to bi takođe značilo da bi bankrotirani morao da za svaki veći trošak morao da pita stečajnog upravnika. Nove cipele, garderoba, letovanja, o svemu tome bi zapravo odlučivao dobijeni finansijski „tutor“.

Lični bankrot ne znači da bi se zaduženim građanima „oprostili“ svi dugovi, već predstavlja jedan od modela kako bi se građani zaštitili od potpuno finansijske propasti, ali i izvršitelja na vratima. Dok traje bankrot, dužnik ne mora da strepi od prinudne naplate i sudskih izvršitelja. Stečajni upravnik imao bi zadatak da u što kraćem roku izmiri poverioca i samim tim što pre da oslobodi dužnika od svih novčanih zaduženja.

U Velikoj Britaniji personalni stečaj smatra se velikom sramotom, a obaveštenje o bankrotu izlazi čak i u novinama i veoma utiče na buduću karijeru jer mnoge kompanije ne žele da imaju zaposlene sa ovakvom finansijskom prošlošću.

Prema jasnim crtama zakona o ličnom bankrotu svuda u svetu, sam postupak izlaska iz bankrota ne bi bio nimalo lak. Dužnici bi za početak morali da se pomire sa činjenicom da najpre, ne mogu nikakve finansijske odluke sami da donose, da im, ukoliko imaju imovinu može biti oduzeta, odnosno prodata. Njihova pokretna i nepokretna imovina u slučaju bankrota postaje deo stečajne mase iz koje se izmiruju dugovanja prema poveriocima (banke, poreske uprave, komunalna preduzeća). Kao i da ukoliko stečajnu upravnik odluči da dužniku više nisu neophodan automobil, i on završava u stečajnoj masi.

Zvuči prilično surovo, ali je u zavisnosti od visine dugovanja, možda najkraći put do čistih i izmirenih računa.

Dugove koji se ne mogu namiriti iz stečajne mase bankrotirani građanin plaćali bi od svojih primanja nekoliko godina, a u tom razdoblju dužniku bi moglo da se oduzme i do 60 odsto mesečnih prihoda. Ako i u tom razdoblju dugovi ne budu podmireni, sud će ih otpisati, ali samo ako se dužnik pridržavao uputstava svog staraoca. Dužnik bi na taj način kroz najviše pet ili sedam godina otpočeo mirniji život bez obaveza prema bankama i strahova od izvršitelja.

Drugim rečima, zašto će nam, ako slušamo stečajnog upravnika, posle tri ili sedam godina biti bolje?

– Kad prođe taj period koji je određen, dužnik je recimo otpatio 10 odsto duga. Ostalih 90 će mu biti otpisano. On će moći ponovo da krene i da ne bude balast, ni za sebe, ni za okolinu – objasnila je za medije, profesorka Jasnica Garašić.

Dakle, ako bi se vratilo pola, pola bi se oprostilo, i više od toga, pa je upravo zbog toga mnogi ovu metodu vide kao zrno utehe. Ona drug, lošija strana, je da oni koju imaju imovinu, a proglase bankrot, mogu da ostanu bez iste.

Broj Slovenaca koji traže stečaj iz godine u godinu raste, a u proseku godišnje stiže 500 zahteva.

U Narodnoj banci Srbije kažu da su se sve nadležne institucije koje su učestvovale u izradi Strategije za rešavanje problematičnih kredita („Sl. glasnik RS“, br. 72/2015) usaglasile da potreba, izvodljivost i izbor trenutka uvođenja okvira za lični stečaj u Srbiji moraju biti pažljivo razmotreni, kao i da uvođenje takvog okvira nije neposredni prioritet.