PRIORITET SU HRANA I MIKROČIPOVI Postoje tri moguća rešenja kako da se kompanije prilagode poremećaju u lancima snabdevanja
Shutterstock
Prioritet većine zemalja je sigurno snabdevanje hranom i mikročipovima.
Počevši od 1980-ih, transnacionalna proizvodnja je omogućila ekspanziju globalne trgovine i niske cene roba, što je značajno doprinelo ekonomskom rastu.
Međutim, šokovi izazvani pandemijom Covid-19 i ratom u Ukrajini pokazali su kompanijama da povećanje efikasnosti koje podrazumeva globalna podela rada – i proizvodnja bez zaliha – dolazi po cenu otpornosti, prenosi portal Index.hr.
Kako je malo verovatno da će globalna uska grla u lancima snabdevanja uskoro biti rešena, kompanije su se fokusirale na vraćanje proizvodnje u svoju matičnu zemlju, ili barem na „vraćanje proizvodnje u prijateljske zemlje“ koje nastoje da kombinuju veću geografsku blizinu sa većim geopolitičkim mirom.
Međutim, ponovno uspostavljanje kraćih i više nacionalnih (ili regionalnih) lanaca snabdevanja od pre jedne generacije biće skupo u smislu rasta. Da biste stekli predstavu o tome koliko je to skupo, ne morate ići dalje od neuspelog oporavka trgovine u Britaniji nakon pandemije i posle Bregzita.
Britanska Nezavisna kancelarija za budžetsku odgovornost procenjuje da će produktivnost biti 4 odsto niža na duži rok nego što bi bila da je zemlja zadržala duboke trgovinske veze sa Evropskom unijom. Specijalizacija koju je omogućila globalizacija donela je značajne koristi, kao što su mnogi ekonomisti (uključujući i mene) dugo tvrdili.
Kompanije će se prilagoditi poremećajima u lancima snabdevanja na različite načine. Neki će se vratiti u svoju domovinu. Neki će naći podizvođače na različitim lokacijama. A neki se, pak, mogu odlučiti za povećanu automatizaciju.
Poslednje dve strategije doneće manju štetu produktivnosti nego povratak u matičnu zemlju, ali će uključivati troškove prilagođavanja i nove investicije. Sve tri opcije će poništiti deo globalizacije postignute u poslednje četiri decenije.
Proizvodnja bez zaliha
Međutim, druge kompanije neće moći da preduzmu bilo koji od ovih koraka s obzirom na obim i prirodu apstrim aktivnosti koje su angažovane spolja tokom godina. U nekim sektorima, kao što su farmaceutski i hemijski proizvodi, eksternalizovana proizvodnja čini čak 15-20 odsto ukupne proizvodnje.
Nakon 1980. godine došlo je do značajnog pomaka među kompanijama ka kupovini komponenti umesto da ih prave kod kuće. Ovo je odražavalo širenje informacionih i komunikacionih tehnologija koje su omogućavale trenutno slanje instrukcija i dobijanje povratnih informacija, zajedno sa filozofijom upravljanja koja je naglašavala ekonomičnost i proizvodnju bez zaliha.
Mnoge multinacionalne kompanije zadržale su aktivnosti visoke vrednosti kao što su istraživanje i razvoj ili dizajn u matičnom sedištu i poslale formule ili nacrte u fabrike na jeftinijim lokacijama kao što su Malezija i Kina. Nakon početnog perioda učenja, ovi objekti su mogli da proizvode robu po daleko nižoj ceni nego kod kuće, a često i doslednijeg kvaliteta.
Vremenom, međutim, u ovoj šemi se pojavio još jedan skriveni trošak: gubitak onoga što se često naziva prećutnim znanjem ili stručnošću u proizvodnji. Ovo se odnosi na usklađivanje i učenje iz iskustava koja se nikada ne zapisuju, ali se dešavaju na svakoj proizvodnoj liniji.
Takvi uvidi mogu pružiti vitalne povratne informacije istraživačima i inženjerima, ali povratne informacije se gube kada se proizvodnja odvija hiljadama milja daleko.
Decenijama su kompanije u bogatim zemljama dozvoljavale smanjenje ovih sposobnosti i ne mogu ih brzo vratiti u matičnu zemlju. Istočnoazijski proizvodni centri kao što su Kina, Malezija i Singapur razvili su održive snage koje je teško ponoviti u određenim sektorima, ali i u oblastima kao što je logistika.
Ovo je takođe problem za kreatore politike. Sigurno snabdevanje ključnih proizvoda kao što su hrana i mikročipovi sada je na vrhu dnevnog reda u većini zemalja.
Neke napredne ekonomije pokrenule su inicijative koje imaju za cilj obnovu svojih proizvodnih kapaciteta, kao što je ambiciozni ambiciozni plan Evropske unije za poluprovodnike od 43 milijarde evra ili kalifornijski predlog od 100 miliona dolara za proizvodnju insulina i drugih generičkih lekova.
Takvi planovi mogu biti dobra ideja, ali će im trebati mnogo vremena i novca da bi uspeli. U međuvremenu, strateške rezerve su još jedna opcija.
Neke zemlje već imaju zalihe nafte ili gasa, a mnoge imaju rezerve hrane kao što su zalihe sira i putera u SAD – iako imaju za cilj da podrže prihode farme, a ne da obezbede sigurnost snabdevanja.
Smanjenje konkurencije
Trenutna uska grla u lancu snabdevanja takođe su istakla generalno neprimetan pad konkurencije. Iako ekonomisti ukazuju na povećanu koncentraciju na mnogim tržištima, fokus je uglavnom bio na velikim kompanijama „superzvezda” na kraju proizvodnih lanaca. Ali današnje nestašice su podsetnik da što je svaka karika u lancu specijalizovanija, to manje konkurencije može biti u svakoj fazi.
Barem donedavno, politika konkurencije nije pokazivala veliku zabrinutost za vertikalno integrisana preduzeća sve dok je maloprodajno tržište ostalo konkurentno. Pretpostavka je bila da će nizvodni (daunstrim) pritisak na kraju teći uzvodno.
Neki su već počeli da dovode u pitanje taj konsenzus zbog sve većeg broja dokaza o tržišnoj moći velikih kompanija. Međutim, nedostatak ugljen-dioksida (nusproizvoda đubriva) u proizvodnji hrane u Velikoj Britaniji i ogroman uticaj zatvaranja jedne fabrike na američke zalihe formula za bebe snažno potvrđuju ovo gledište.
Ovi izazovi u lancu snabdevanja su zbog zaboravljene važnosti drugih razmatranja osim ekonomske efikasnosti i zbog toga što se praktično znanje o zanatu ne može preneti putem interneta. Nažalost, problemi koji traju četiri decenije ne mogu se rešiti preko noći, a najbolji način delovanja za kreatore politike nije očigledan. Zato sada počinjemo da preispitujemo taj model.
Možda vas zanima
Najnovije iz rubrike
VREMENSKA PROGNOZA
Beograd
Novi sad
Kursna lista
Kriptovalute
Preporuka
