DECA SE UBIJAJU SVAKOG DANA, NA EKRANU Da li su video igre krive za nasilje u školama

BizPortal/S. Stamenković | 17:22 | 04.05.23 Biz info

Jedno od mogućih rešenja, iz ugla starog gejmera.

Foto: Shutterstock

Svašta smo imali u Srbiji, ali ovo ne. Nasilje koje se dogodilo u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar, u beogradskom naselju Vračar, pokrenulo je lavinu. Sada treba biti jako pametan i tu lavinu zaustaviti, to jest, bar usporiti.
Priča o dečaku koji je, koristeći očev pištolj koji je, prema informacijama iz medija, upotrebio da bi lišio života osam učenika i čuvara škole, među školskim drugovima, sada se račva na hiljadu strana. Nezahvalne teme, ali neizbežne. Zato, pozabavićemo se samo jednom od njih.

A to je teorija koju je pomenuo i sam predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, koji je, bez namere da optuži bilo koga, rekao da plan napada deluje kao video igra, sa više nivoa, kako to u video igrama obično biva. I on nije jedini. Društvene mreže prepune su teorija da bi video igre, u jednom ranjivom, tinejdžerskom umu, mogle da budu varnica koja će pokrenuti požar.

I to, donekle, ima smisla. Nasilje u video igrama je velika i problematična tema, otkad one postoje. Kada se desi ovako velika tragedija, koju zdrav ljudski um treba da pojmi, i tu dolazi do neke vrste kratkog spoja, ili „gliča“, što bi rekli gejmeri. Izraz „Glič“ je zaista adekvatan. U gejming žargonu, to je greška koju su programeri, koji su pravili igru, nenamerno ostavili, jer je jednostavno nisu videli. I pored mnoštva testiranja, igre uvek na kraju imaju poneki „glič“, većeg ili manjeg obima. Da, isto kao i čovek…

Recimo, najgori glič je kada ne možeš da pređeš na sledeći nivo. Dakle, treba obaviti radnju koja će ti obezbediti nastavak igre.

Koliko se sećam, iz mog solidnog igračkog iskustva (traje, evo, gotovo 40 godina), najgori glič je imala igra „Sveto“ („Sacred“). Zbog sitnog gliča (postoji i izraz „bag“), nisi mogao dalje da ubijaš armiju mutanata, ili sličnih karakondžula. To mi se desilo posle, otprilike, 20 ili više sati igranja. Užas.
Hajde da se, za trenutak, vratimo, na ovaj realni, gotovo neopisivi užas, koji se odigrao u Srbiji, ali koristeći gejmerski žargon. Bez ikakve zle namere, ili vređanja dečaka koji je počinio zločin, a posebno žrtava. Dakle, dečak koji je ubio svoje drugare iz klupe, je i glavi, to je sigurno, imao „glič”.

Nešto mu je, srpski rečeno, „kvrcnulo”. Problem je u tome što u realnom svetu, a pogotovo u svetu dece, to može da ima izuzetno tragičnu notu. U virtuelnom svetu, nama gejmerima, to obično znači nerviranje od nekoliko sati. Pri tom, tvorci igre obično vrlo brzo reaguju na greške u igrama, i prave takozvane „zakrpe“, koje pomažu da se reši problem, da bi gejmer nastavio dalje da igra i troši dragocene sate svog života na ubijanje virtuelnih mutanata. Nemam mnogo štete, nema žrtava.

Nažalost, kada se desi ovako ozbiljan, veliki bag u glavi u realnom svetu, posledice su, kao što vidimo, mnogo veće. Pogotovo ako je naš program u „beta fazi“, rekli bi programeri – a to je povučeni tinejdžer, još se priprema za život u javnosti, treba još raditi na njemu.
Dakle, reakcija bi, kao i u slučaju tvoraca video igara, trebalo da bude ista. Rešiti „programsku grešku“. Ako je dečak dekoncentrisan, povučen u sebe, ne snalazi se u društvu, možda je u pitanju neki „bag“.

Prvo, treba ga saslušati, kao što to rade tvorci igara. U ovom slučaju, tvorci surove igre koju zovemo život, su otac i majka. Ima neki bag? Hajde da popravimo. Prvo mi, tvorci igre, a onda i programeri sa strane, ako naša pomoć ne pomogne.
I još jednom, nažalost, mi, koji smo stvorili ove divne, nasmejane i sluđene programe, nismo, izgleda, dovoljno svesni koliko pažnje i provere je potrebno da bi igra bila kvalitetna, zabavna i srećna. Ne kazna, ne vređanje i ponižavanje, nego slušanje i popravljanje.
Jer, to što nama, ostarelim programima sa gomilom loših „zakrpa“ deluje kao da je „bag“ u mladom programu smešan i nebitan, ama, nije.

Evo, recimo, ja sam, kada sam bio mladi program, patio užasno što me jedna Vesna, najslađi pegavi program koji sam u životu video, nije htela ni da pogleda. Nekako sam pregurao, ali ima onih koji nisu. Fatalna je bila ta Vesna, za neke programe.
I ima mnogo onih koji ne mogu da podnesu da ih, u ovom programu koji, dakle, zovemo život, gledaju popreko, ismevaju, udaraju. Ako tvorac igre to ne vidi, dogodiće se tragedije.

I zato, tvorac igre (deteta) mora da zna da mladom programu ne treba dati pravi, realni pištolj u ruke. Ma, čak i ako nema ni jedan „bag“ i glavi. Kakav, bre, crni pištolj?
Da probamo da se vratimo na osnovnu temu. Da li su, dakle, video igre krive? Ne, nisu. To bi bilo suviše lako.
Da li je onomad, Andres Brejvik, ne tako daleke 2011. godine, pobio 77 ljudi (uglavnom dece) u rodnoj Norveškoj, zato što je igrao „Svet ratne veštine“ („World of warcraft“)? A igrao ga je mnogo i često. Ne. Problem je bio u tome što je Brejvik imao izuzetno ogroman i opasan „bag“ u glavi.
Da je samo nastavio da igra „WOW“ i uživa u činjenici da živi u jednoj od najbogatijih i najbezbrižnijih zemalja sveta, sve bi bilo u redu.
Nisu igre krive. Ja sam, u svom gejmerskom životu, igrao i čuveni GTA serijal, koji od mogućnosti nasilja imao i ono koje podrazumeva prebijanje prostitutke bejzbol palicom, do smrti. A u toj istoj igri, ništa slađe nije bilo neko uzeti bacač plamena i spaliti 20-ak virtuelnih ljudi, u cugu.
I šta sam, posle te silne izloženosti nacrtanom nasilju, uradio? Kada su me pozvali u vojsku, rekao sam, ne, ni u ludilu.
Zašto, pitali su me? Da li si, bolestan, homoseksualac?
Ne, odgovorio sam. Samo mrzim oružje. Tačka. Ne želim da, od sad, pa dok ne ispustim poslednji dah, budem u prilici da pucam na drugo ljudsko biće.
Neću da rukujem alatom koji može nekog da ubije. Neću. da. ubijem.
Posle toga sam proveo 13 meseci služeći, sada već zaboravljenu, civilnu vojsku u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Fizikalac. Izgleda da su mi u vojnom odseku poverovali, i hvala im na tome. Predsedniče, ne zovi me u vojsku, kao boga te molim. Odbio sam je, zauvek.
I ne, video igre nisu krive. Znam armiju dečaka, sada odraslih ljudi, koji su provodili sate u igaonicama igrajući „Kanter“ (upucavaš sve živo, dok jedan ne ostane živ), pa su izlazili napolje normalni i bez trunke želje za bezumnim nasiljem. Evo ih, imaju decu, porodicu, sve je pod kontrolom. Možda su postali i brži u razmišljanju, jer ta igra zahteva brzu reakciju?

Da, evo ga i zaključak, dragi gejmeri. Živimo, danas, u svetu koji je uveliko pola virtuelni, a pola stvarni. Nasilje je na Jutjubu, na Tiktoku, na filmu, u video igri.
Šta nam ostaje? Pa, valjda ljudska, obična reč, koja i ta virtuelna zla pobeđuje. I to upućena onom najvažnijem, detetu. Recimo – Ne mrzi nikog. Pomozi slabijem. Ne smej se tuđoj muci. Ne ismevaj fizičke mane. Recimo. Budi hrabar kad misliš da su svi protiv tebe. Dobrotom pobedi svoje neprijatelje.
I ako tata ima pištolj, ama, ti budi pametniji. Baci to.

Šta, uopšte, možemo? Pa, ako smo već više onlajn programi na društvenim mrežama, nego ljudi, moramo bar malo da se borimo za ovaj jedini život, u realnosti.
Da u realnosti rešavamo problem, licem u lice, oči u oči, uz ljubav i razumevanje. Bar sa tom pametnom decom koja vise na telefonima, i čekaju da postanu Jutjub zvezde.
Sve ona kapiraju, i pametnija su od nas, znam pouzdano. Treba samo pažljivo da ih slušamo, jer je ipak samo naš problem da im rešavamo „bagove“. A sistem, u kojem igramo ovu surovu igru života, uvek će imati „greške u programu“.

I u toj, najsurovijoj igri u kojoj smo svi, zna se odavno – pištolj koji visi na zidu u prvom činu, ubiće nekog u trećem. Može da bude samo gore ako je u rukama deteta.

Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na našoj Instagram stranici.